Од Азова до Бандере: питање неонацизма у Украјини и даље изазива поделе

Када је Русија покренула војну операцију у Украјини, један од кључних аргумената Москве био је „денацификација“ суседне земље. Запад је на то одговорио тврдњом да Кремљ злоупотребљава тему неонацизма како би оправдао рат. И заиста, тврдња да је Украјина „нацистичка држава“ представља грубо поједностављивање и политичку пропаганду. Али исто тако, покушај да се потпуно избрише постојање екстремне деснице у Украјини отворио је бројна питања и контрадикције.

Случај пука Азов постао је најпознатији пример. Основан 2014. године из круга ултранационалистичких организација, Азов је користио симболе који подсећају на нацистичку и неонацистичку иконографију, укључујући варијације „Волфсангела“, симбола који је користило више немачких СС јединица у Другом светском рату. Бројни припадници јединице годинама су на друштвеним мрежама објављивали фотографије са нацистичким обележјима, тетоважама и поздравима који асоцирају на Трећи рајх.

Међутим, Азов није једини пример. Последњих година пажњу су изазивали и маршеви у част Степана Бандере, контроверзне личности из Другог светског рата. За један део Украјинаца Бандера је симбол борбе за независност од Совјетског Савеза, док га други — посебно у Русији, Пољској и Израелу — сматрају сарадником нациста и одговорним за злочине над Пољацима и Јеврејима. Сваког јануара у више украјинских градова организоване су бакљаде и маршеви у његову част, што је годинама изазивало критике међународних организација и јеврејских удружења.

Додатне контроверзе изазивале су и поједине јединице добровољачких батаљона које су користиле симболе „Црног сунца“, келтских крстова и других знакова повезаних са европским неонацистичким покретима. Поједини западни медији, укључујући и америчке и британске листове, пре 2022. године писали су о томе да је Украјина постала место окупљања екстремиста из разних делова света, који су тамо стицали борбено искуство.

Неке организације за људска права упозоравале су и на нападе радикалних националистичких група на Роме, левичарске активисте, новинаре и ЛГБТ организације. Групе попут „Десног сектора“ и појединих ултранационалистичких покрета годинама су имале присуство на улицама и у јавном животу, иако на изборима никада нису освајале значајан број гласова.

То је управо кључни парадокс украјинске приче. Екстремна десница у Украјини није доминантна политичка сила нити контролише државу, али је њен утицај у безбедносним структурама, уличном активизму и симболичком простору често био већи него што су западни медији били спремни да признају након почетка рата.

Пре 2022. године о томе су редовно писали и западни новинари и аналитичари. После почетка рата, тема је готово нестала из главног медијског тока, јер је страх од руске пропаганде довео до аутоцензуре и избегавања сваке теме која би могла да ослаби подршку Украјини.

Али управо ту лежи опасност савремених информационих ратова — када политички интерес постане важнији од доследности, јавност престаје да добија потпуну слику. Једна страна преувеличава проблем како би оправдала агресију, друга га минимизира како би очувала политички наратив. А истина, као и обично у ратовима, остаје негде између.