Дневник тетке Лауре

"Базарова" награда "Женско перо" за 2006. годину припала је књижевници Гордани Куић за њен седми роман "Балада о Бохорети", објављеном у "Народној књизи". Кроз дневник јеврејске девојчице Лауре Леви, у књизи је осликана заједница сефардских Јевреја, патријархални односи и њихов интелектуални развој, с краја 19-ог и почетка 20. века, у Истамбулу и Сарајеву.

Гордана Куић рођена је у Београду где је дипломирала енглески језик и књижевност. Написала је романе "Мирис кише на Балкану", "Цват липе на Балкану", "Смирај дана на Балкану", "Духови над Балканом", "Легенда о Луни Леви", "Бајка о Бењамину Баруху".

То је надимак који су сефардске породице давале прворођеној деци: Бохор за најстаријег сина, Бохорета за кћер. Моја тетка Лаура Леви, као првoрођена у породици, добила је надимак Бохорета. Била је драмски писац, чије је комаде публика обожавала, па самим тим је била и веома популарна у јеврејској заједници у Сарајеву између два рата.

У малој јеврејској заједници која и даље постоји у Сарајеву, њен дух се сигурно осећа. Иако превасходно није имала књижевне аспирације, сматрала да је њена улога да поучи, образује и одгоји сефардски живаљ у Босни. Говорила је седам језика и бавила се сакупљањем старих сефардских романси, изрека, пословица. Водила је озбиљне полемике у јеврејским часописима. Ипак, чини ми се да је врхунац њеног рада била студија "Сефардска жена у Босни". Књига је седам деценија стајала у рукопису, да би је сарајевски издавач "Конектум" објавио 2005. године.

Не знам колико су сада изражене, али у доба када је живела моја тетка били су и те како видљиве. Тада је разлика између Јевреја Ашкеназа и Јевреја Сефарда била огромна. Они чак нису имали ни заједнички језик. Сефарди су говорили јеврејско-шпански, а Ашкенази јидиш, који је једна варијанта немачког. Сефарди су живели и, касније, пропадали са Отоманским царством, а Ашкенази, поготово у Немачкој и Аустрији, били су далеко напреднији и богатији. И многи шпански Јевреји, који су дошли у Отоманско царство крајем 15. и почетком 16. века, били су високо образовани, дакле, онај интелектуални слој који се у Шпанији, заједно са арапским научницима, бавио астрономијом, превођењем античких текстова, проучавањем лингвистике, књижевности, финансија, религије. Бежећи од шпанске инквизиције, остављали су све своје поседе, али су понели са собом знање. И у Отоманском царству, мада суочени са новим начином живота, одржавали су високи ниво просвећености упркос томе што су морали да се адаптирају новом начину живота, да се боре за посао и зараду. Ипак, са стагнацијом тог царства пропадали су и Сефарди. Било је и много неписмених жена, а такво пропадање Сефарда, с почетка 20. века, веома је болелo Лауру Леви. Одрасли у једном окошталом феудалном систему, они су се суочили са модерним, напредним Јеврејима који су дошли са аустријском окупацијом.

Хиљаде страница су написане и још се пишу о јеврејском идентитету, али којим год језиком Јеврејин говорио, ма ком племену припадао, био теиста или атеиста, покрштени Јеврејин или Хасид, за спољашњи свет његова крв увек је била важнија. Ма како да сами Јевреји одреде себе, како каже Људмила Улицка, њих одређују споља. Јеврејин је онај кога нејевреји сматрају Јеврејином. Нацисте те ситнице нису занимале. Они су себи поставили задатак: уништити све Јевреје, а њихова културна, религиозна, језичка припадност их уопште није занимала.

Као умна жена, Бохорета je знала шта све може да се догоди са једном малом заједницом. Јевреји су стално били прогањани у Пољској, Русији, повремено потпуно избацивани из Францускe, Енглескe... Кад су бежали из Шпаније мало je држава хтелo да их прими. Зато се каткад запитала да ли ће се Јевреји уопште одржати знајући да постоји реална могућност да та заједница заувек нестане. Размишљала је шта ће бити ако се асимилују, и буду лишени своје традиције и вере? Онда их више нема. А ако остану при своме, следе опет неизбежни прогони, кад-тад. То је вечити проблем народа који немају своју земљу и живе у расејању готово два миленијума.

Ксенофобија и не налажење кривице у себи већ у другоме стара је прича. Дивљање неонацизма је константно и дешава се стално. Сада чујемо тужне гласове тог покрета у Прагу, Новом Саду... И ми све то само посматрамо, надам се с великим гнушањем, али шта у вези са тим чинимо? Потиче ли та мржња од незадовољних и неуких људи којима је екстремни став решење за њихове проблеме? Jeр, екстремизам је увек лакши него умереност. Чим заузмете екстремни став, дали сте одговор на сва своја питања. Умерени размишљају и постављају питања. У јеврејским круговима све се више прича о неопходности успостављања разговора између три монотеистичке религије, посебно између ислама и јудаизма, углавном због дешавања у Израелу. Мора се започети разговор, а не подизање одбрамбених зидова.

У седам обимних романа заокружила сам теме Балкана, Сефарда, ратова, прогона, дубоких веза међу балканским народима током готово пет векова историје, па бих сада да се окушам у форми кратке приче, кажу, најтежег књижевног облика. Идеје су негде у мени, само сам тренутно заузета поновним ишчитавањем књига због издавања својих Сабраних дела која ће се ускоро појавити у "Народној књизи".