Земља несрећних мртваца

У Србији историја је постала неизвесна у толикој мери да су и афористичари констатовали како је она у ствари „мучитељица живота”. Архив Србије и Историјски архив Београда од половине 2006.године примили су око 3.000 захтева физичких лица и окружнихсудова о одређеним особама „ради рехабилитације” или „признавања борачког стажа”, у највећем броју случајева, припадницима Југословенске војске у отаџбини (четницима). И у једном и удругом случају отвара се питање о стварању савремених политичких судова. Такође, и о правоваљаности њихових пресуда. У свим случајевима ради се о елементарном кршењу судског поступка. У поступку прибављања потврда од наведених установа, ни у једном случају, било да се ради о појединцу било о суду из „комунистичког раздобља”, оптужени нису имали браниоца. Судска процедура је прекршена у свом елементарном облику. До сада их је било више од 500; највише у Београду и Шапцу – 70 одсто свих пресуда у Србији. Недавном пресудом о рехабилитовању два квислиншка жандарма Шабац је надмашио и сам Београд.

Суд je том приликом направио преседан у правосуђу и позвао за вештака једног доктора историјских наука. Да ли је случајност то што овај савремени политички суд и вештак не знају у ком случају се позивају историчари – научници као експерти? Прво, позивају се када се ради о тужби за плагијат. Друго, када је у питању процена историјског извора – да ли је фалсификат или веродостојно сведочанство, те да ли је то сведочанство оригинал или копија. Суд није расправљао ни о једном ни о другом.

С обзиром на то да се ради о једном конкретном историјском догађају, који се одиграо пре 68 година, суд је вероватно позвао вештака поводом питања његове интерпретације. Питање интерпретације историјских догађаја је у домену историјске науке. Историја се не пише у парламентима и на судовима, што се у Србији зна још од Светозара Марковића.

О чему се у суштини ради? Европски парламент у Стразбуру донео је 1996. године резолуцију којом се изједначавају два тоталитарна система и политичка режима – нацистички и комунистички. Изједначавају се, такође, и жртве та два тоталитарна система. Од тог дана у Америци, читавој Европи, посебно у Бугарској, балтичким државама, Украјини и свим бившим југословенским републикама почела је ревизија дотадашње историографије. У Србији она има функцију, наводно, националног помирења. По жестоким медијским спорењима ово, међутим, поприма контуре чистог политичког реваншизма. Историјска наука, проучавајући доступне историјске изворе постепено и са много критичности, покушава да постигне највиши ниво научног знања. Она не суди шта је праведно и не примењује санкције.

Историјска наука допушта могућност историографске иновације само онда када пред собом има нове и до тада њој непознате историјске изворе. Увек смо подржавали ревизионисте у њиховим настојањима да истражују и дођу до нових историјских извора, али их нисмо учили да их „силују”, да суде догађајима и њиховим актерима.

За нас, као и суд и вештака, не би требало да буде спорно да је 7. јула 1941. године Србија већ три месеца била земља коју је окупирала нацистичка Немачка. Ни да је одмах по капитулацији успостављен и немачки нацистички управни апарат. Исто тако, не би требало да буде спорно да се целокупан управни апарат Краљевине ставио на располагање окупатору. Оба поменута жандарма су добровољно остала у служби тог управног апарата. И тог дана су „уредовали по задатку”, такође, добровољно, а не под присилом. Знали су за немачку нацистичку наредбу о забрани окупљања на јавним местима и задатак им је био да на то упозоре окупљени народ у Белој Цркви те да га, ако буде потребе, и силом онемогуће. Народ, окупљен делом због верског празника, а делом због пропаганде „шумаца комуниста”, после говора већ се разилазио кад су стигли жандарми на бициклима. Неко је јавио „шумцима комунистима”, који су „замакли у шуму”. Вратила су се двојица партизана. Оно што је суд пропустио у својим истражним радњама, а и бројни медији у жустрој полемици, питање је ко је први запретио да ће оружјем одузети живот супротстављеној страни. Сва историјска сведочанства говоре да су то били жандарми! Шта је преостало „шумцима комунистима”? Да реагују исто – оружјем, брзо и ефикасно. Тако је и учињено. Оба жандарма су убијена. Зашто су „шумци комунисти” онда квалификовани као „злочинци”, „терористи” и „зачетници грађанског рата”? Друго је питање зашто је нови, револуционарни субјект власти после рата тај догађај прогласио за Дан устанка у Србији.

Нисмо сагласни са судом ни са вештаком да су све жртве у рату једнаке, по томе што их изједначује чињеница смрти. То није ни теолошко ни научно разумевање исхода догађаја са смртним последицама. Битно је ко су актери и шта су радили за живота, све до тренутка смрти. Зашто и на који начин су убијени? То су морали да утврде и суд и вештак. Међутим, њих ово није занимало – за њих је било битно да су два жандарма убили комунисти из „идеoлошко-политичких разлога”.

Можда и не треба тако стручно и оштро полемисати са новим политичким судовима. Можда они само играју неку улогу на привременој великој политичкој сцени. Неки медији су спомињали и извесну врсту „познате српске понизности”, мада мислимо да понизност мора да буде „добра ствар” будући да се подједнако могу наћи и појединац и установа који је поседују, сматрајући је вредношћу која се на тржишту идеја да добро уновчити. Сврха закона је, пак, да спасава, а не да уништава моралне вредности.

шеф Катедре за историју Југославије на Филозофском факултету у Београду