Zemlja nesrećnih mrtvaca

U Srbiji istorija je postala neizvesna u tolikoj meri da su i aforističari konstatovali kako je ona u stvari „mučiteljica života”. Arhiv Srbije i Istorijski arhiv Beograda od polovine 2006.godine primili su oko 3.000 zahteva fizičkih lica i okružnihsudova o određenim osobama „radi rehabilitacije” ili „priznavanja boračkog staža”, u najvećem broju slučajeva, pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini (četnicima). I u jednom i udrugom slučaju otvara se pitanje o stvaranju savremenih političkih sudova. Takođe, i o pravovaljanosti njihovih presuda. U svim slučajevima radi se o elementarnom kršenju sudskog postupka. U postupku pribavljanja potvrda od navedenih ustanova, ni u jednom slučaju, bilo da se radi o pojedincu bilo o sudu iz „komunističkog razdoblja”, optuženi nisu imali branioca. Sudska procedura je prekršena u svom elementarnom obliku. Do sada ih je bilo više od 500; najviše u Beogradu i Šapcu – 70 odsto svih presuda u Srbiji. Nedavnom presudom o rehabilitovanju dva kvislinška žandarma Šabac je nadmašio i sam Beograd.

Sud je tom prilikom napravio presedan u pravosuđu i pozvao za veštaka jednog doktora istorijskih nauka. Da li je slučajnost to što ovaj savremeni politički sud i veštak ne znaju u kom slučaju se pozivaju istoričari – naučnici kao eksperti? Prvo, pozivaju se kada se radi o tužbi za plagijat. Drugo, kada je u pitanju procena istorijskog izvora – da li je falsifikat ili verodostojno svedočanstvo, te da li je to svedočanstvo original ili kopija. Sud nije raspravljao ni o jednom ni o drugom.

S obzirom na to da se radi o jednom konkretnom istorijskom događaju, koji se odigrao pre 68 godina, sud je verovatno pozvao veštaka povodom pitanja njegove interpretacije. Pitanje interpretacije istorijskih događaja je u domenu istorijske nauke. Istorija se ne piše u parlamentima i na sudovima, što se u Srbiji zna još od Svetozara Markovića.

O čemu se u suštini radi? Evropski parlament u Strazburu doneo je 1996. godine rezoluciju kojom se izjednačavaju dva totalitarna sistema i politička režima – nacistički i komunistički. Izjednačavaju se, takođe, i žrtve ta dva totalitarna sistema. Od tog dana u Americi, čitavoj Evropi, posebno u Bugarskoj, baltičkim državama, Ukrajini i svim bivšim jugoslovenskim republikama počela je revizija dotadašnje istoriografije. U Srbiji ona ima funkciju, navodno, nacionalnog pomirenja. Po žestokim medijskim sporenjima ovo, međutim, poprima konture čistog političkog revanšizma. Istorijska nauka, proučavajući dostupne istorijske izvore postepeno i sa mnogo kritičnosti, pokušava da postigne najviši nivo naučnog znanja. Ona ne sudi šta je pravedno i ne primenjuje sankcije.

Istorijska nauka dopušta mogućnost istoriografske inovacije samo onda kada pred sobom ima nove i do tada njoj nepoznate istorijske izvore. Uvek smo podržavali revizioniste u njihovim nastojanjima da istražuju i dođu do novih istorijskih izvora, ali ih nismo učili da ih „siluju”, da sude događajima i njihovim akterima.

Za nas, kao i sud i veštaka, ne bi trebalo da bude sporno da je 7. jula 1941. godine Srbija već tri meseca bila zemlja koju je okupirala nacistička Nemačka. Ni da je odmah po kapitulaciji uspostavljen i nemački nacistički upravni aparat. Isto tako, ne bi trebalo da bude sporno da se celokupan upravni aparat Kraljevine stavio na raspolaganje okupatoru. Oba pomenuta žandarma su dobrovoljno ostala u službi tog upravnog aparata. I tog dana su „uredovali po zadatku”, takođe, dobrovoljno, a ne pod prisilom. Znali su za nemačku nacističku naredbu o zabrani okupljanja na javnim mestima i zadatak im je bio da na to upozore okupljeni narod u Beloj Crkvi te da ga, ako bude potrebe, i silom onemoguće. Narod, okupljen delom zbog verskog praznika, a delom zbog propagande „šumaca komunista”, posle govora već se razilazio kad su stigli žandarmi na biciklima. Neko je javio „šumcima komunistima”, koji su „zamakli u šumu”. Vratila su se dvojica partizana. Ono što je sud propustio u svojim istražnim radnjama, a i brojni mediji u žustroj polemici, pitanje je ko je prvi zapretio da će oružjem oduzeti život suprotstavljenoj strani. Sva istorijska svedočanstva govore da su to bili žandarmi! Šta je preostalo „šumcima komunistima”? Da reaguju isto – oružjem, brzo i efikasno. Tako je i učinjeno. Oba žandarma su ubijena. Zašto su „šumci komunisti” onda kvalifikovani kao „zločinci”, „teroristi” i „začetnici građanskog rata”? Drugo je pitanje zašto je novi, revolucionarni subjekt vlasti posle rata taj događaj proglasio za Dan ustanka u Srbiji.

Nismo saglasni sa sudom ni sa veštakom da su sve žrtve u ratu jednake, po tome što ih izjednačuje činjenica smrti. To nije ni teološko ni naučno razumevanje ishoda događaja sa smrtnim posledicama. Bitno je ko su akteri i šta su radili za života, sve do trenutka smrti. Zašto i na koji način su ubijeni? To su morali da utvrde i sud i veštak. Međutim, njih ovo nije zanimalo – za njih je bilo bitno da su dva žandarma ubili komunisti iz „ideološko-političkih razloga”.

Možda i ne treba tako stručno i oštro polemisati sa novim političkim sudovima. Možda oni samo igraju neku ulogu na privremenoj velikoj političkoj sceni. Neki mediji su spominjali i izvesnu vrstu „poznate srpske poniznosti”, mada mislimo da poniznost mora da bude „dobra stvar” budući da se podjednako mogu naći i pojedinac i ustanova koji je poseduju, smatrajući je vrednošću koja se na tržištu ideja da dobro unovčiti. Svrha zakona je, pak, da spasava, a ne da uništava moralne vrednosti.

šef Katedre za istoriju Jugoslavije na Filozofskom fakultetu u Beogradu