АТЛАНТСКА ФЛОТА ПРОТИВ ГЕНЕРАЛА ЋИРКОВИЋА

У време када се приближава десет година од агресије НАТО-а на Југославију, Центар за евроатлантске студије и Организација „Родитељи у црном” из Београда огласили су се саопштењем у којем се оспорава именовање генерала Младена Ћирковића за заменика начелника Генералштаба војске Србије. У саопштењу се каже да је генерал Ћирковић био на такозваној „црној листи” ЕУ за улазак у земље ЕУ, а такође се спомињу два случаја самоубиства и један случај погибије војника у јединицама за које је генерал Ћирковић био надлежан. Министар одбране Србије Драган Шутановац тим поводом је рекао „да су те изјаве неутемељене и да нико нема право да сам пресуђује”.

Забринуо сам се за генерала Ћирковића када сам видео да је против њега устао Центар за евроатлантске студије. Фирма са таквим именом није за шалу, па сам одмах окренуо неке бројеве у Монсу, Бриселу и Пентагону да видим о чему се ради. Тамо о свему томе немају појма. Онда сам помислио да мора да иза тог нашег Центра за евроатлантске студије у Београду стоји америчка Атлантска флота. Окренем мог старог познаника адмирала Харолда Гехмана, врховног команданта Атлантика у време бомбардовања Југославије 1999. године и питам га за Центар. Он ми jе прво љубазно захвалио за позив, па се онда присетисмо Дубровника 1989. године када је он био командант командног брода Шесте флоте, крстарице ЦГ-26 „Белкнап”, а ја био његов гост на броду у луци Груж и направио интервју са њим у којем сам установио да на броду увек има пројектила са нуклеарним бојевим главама. После тога су ми из америчке амбасаде у Београду скоро „крв попили” што сам то написао, јер сам тиме „угрозио политику упловљавања америчких ратних бродова у луке Средоземља”. Узалуд сам им објашњавао да је било лето, новине празне, о нечему се мора писати и да све то не морају да схвате баш тако озбиљно. Није вредело, они све схватају баш озбиљно.

Елем, питам адмирала Гехмана стоји ли Атлантска флота иза Центра за евроатлантске студије у Београду и је ли Врховна команда Атлантика против именовања генерала Младена Ћирковића за заменика начелника Генералштаба Војске Србије? Заћута мало адмирал Гехман, озбиљно је схватио моје питање, наиме они све схватају озбиљно, посебно када су у питању врло старе речи каква је „Атлантик”, па ме онда запита да ли се тај Центар за евроатлантске студије бави евроатлантским, или само српским генералима? Нисам знао шта да му кажем, нешто сам му промрмљао да се код нас у Србији сви баве свима и да је то нормално. Онда ме је Гехман упитао да ли смо им опростили што су нас бомбардовали, јер, каже он, „то није било ништа лично”. Одговорио сам му да наша домаћа евроатлантска класа то и није доживела као нешто лично и да у том смислу нема фрке.

Затим сам се бацио на Интернет да видим да ли су се што се тиче најновијих кадровских решења у Војсци Србије огласили Грин пис, Пријатељи земље, „Ворлд Вајд фанд фор нејчер”, Промотoр Тобинове таксе, Лекари без граница, Лекари света, Акција против глади... Нико ништа, једни брину за панда медведе, други отварају народне кухиње, трећи деле лекове, само је овај наш Центар у Београду устао против генерала Ћире.

Да не би било забуне, невладине организације легитимне су само у односу на своје чланове. Добро је да оне подстичу одређене дебате у друштву, али свако цивилизовано друштво јесте друштво у којем само држава има монопол на власт, па и на кадровску политику у оружаним снагама. Давање ма каквим приватним организацијама и интересима директно право гласа у вези с тим каква ће бити кадровска политика у армији јесте фундаментално подривање уставне демократије. Што се тиче „цивилног друштва”, то је напросто ознака за све оне активности, односе и организације које се не уклапају у оквир државе. Ову аморфну масу нико не може заступати. Они који тврде да то чине јесу узурпатори, јер у супротном били би чланови актуелне владе.

Зашто се онда Центар за евроатлантске студије из Београда побунио против генерала Младена Ћирковића? Ништа ново, ово је само последица неких не тако давних времена. Раније смо имали и неке официре војске, дакле службенике владе Србије као чланове Атлантског клуба у Београду. Може ли владин службеник бити истовремено и члан невладине организације? У Србији је то очито могло. У свету се то зове сукоб интереса. У Србији су „атлантисти” руководили и Фондом за распродају војне имовине, као да су им то тате и дедови оставили у наслеђе. И нико се није нашао да јавно приупита како је то могуће, на основу чега им припада то право?

Годишњица бомбардовања и агресије на Југославију се приближава. Мета агресије 1999. била је држава Србија, војници који су били на Косову 1999. били су у рату који је држави Србији наметнут. Да ли је све тамо било исправно, ствар је правосуђа. Мртви су сахрањени, а ако желимо да људима опет вратимо право да се поносе својом земљом, живе не би смели да сахрањујемо тек тако. Време је да напокон извршимо идентификацију сопствене савести.