Гангстери без граница

Недавно потписани споразум о сарадњи полиција Бугарске и Србије практично је најава оштрије и организованије борбе против зла које се зове транснационални криминал. Оправдано се очекује да ће полиције две државе заједнички успети да стану на пут мафијашима са обе стране Дунава, криминалцима који упркос различитој националној припадности имају исти циљ – увећавање профита стеченог незаконитим пословима. Подсетимо, министри полиција Србије и Бугарске Драган Јочић и Румен Петков потписали су пре неколико дана билатерални споразум о прекограничној полицијској сарадњи који ће, како су навели, допринети јачању безбедности у целом региону, али и шире, у државама Европске уније. Јочић је том приликом поновио да се Србија и Бугарска налазе на такозваној балканској рути коју криминалци користе за шверц наркотика и људи.

Постоји ли некаква јединствена балканска мафија? На то питање за сада нема одговора, али се слободно може рећи да на територијама Бугарске и Србије, али и Хрватске, Босне и других држава насталих распадом бивше Југославије, делују организоване и међусобно повезане групе преступника које се баве кријумчарењем дроге и такозваног белог робља. То није спорно.

У пролеће 2005. године почело је интензивно и сасвим отворено да се прича о блиској повезаности српско-хрватско-бугарских криминалних табора. Тих дана се у Неготину одиграло спектакуларно хапшење Роберта Матанића, хрватског криминалца који је из Бугарске у Србију, са једним својим компањоном, ушао у аутомобилу пуном оружја. Оправдано се поставило питање како то да се баш на територији Србије, додуше само у пропутовању, налазила "зверка" коју су у тим тренуцима тражиле полиције, али и мафијаши више европских земаља. Матанић се тренутно налази на издржавању затворске казне у казнено-поправном заводу Сремска Митровица, пошто је осуђен на две и по године затвора због шверца оружја. Када одслужи ову казну, требало би да буде изручен бугарском правосуђу, пред којим ће одговарати најмање за једно убиство.

Незванично, међутим, Матанићу и његовој дванаесточланој гангстерској групи приписује се много више злочина, конкретније неколико класичних мафијашких ликвидација, које никада нису расветљене. Овде ваља подсетити и на речи бившег српског министра унутрашњих послова Душана Михајловића који је изјавио да су бугарски мафијаши наследили неке послове такозваног земунског клана и да контролишу продају и шверц кокаина у читавом региону. У јавност је тада из обавештајних кругова процурело да је главни човек "земунаца" у Бугарској био Милчо Бонев, познатији као Бај Миле. Бонев је убијен у ресторану у центру Софије, наводно по налогу једног од, у то време, најтраженијих српских криминалаца. Ликвидацију Бонева и његових телохранитеља, опет наводно, извели су управо чланови Матанићеве групе.

После Бонева редом су ликвидирани и Евгеније Стефанов Жења, Николај Тодоров звани Митко Мали, Асен Петков Чаки, Георги Георгиев, познати као Жоро Пупча. Тада је постало јасно да тесне везе између бугарске и српске мафије нису од јуче, већ да су успостављене много раније, у време апсолутистичких режима, наводно за потребе народа (трговина дефицитарном робом која је доносила велики профит), а у ствари све за рачун елита на власти.

Америчка Агенција за борбу против наркотика ДЕА својевремено је саопштила да између 4.000 и 6.000 килограма хероина, прошверцованог из Авганистана, прође преко Балкана на путу до западне Европе и да шверцери остваре око седам милијарди долара од њеног растурања на улицама. Наравно да се добар део овог контингента растури на улицама градова Србије и Бугарске. Управо у томе треба сагледати значај потписивања споразума о полицијској сарадњи две земље.