НЕБОЈША КРСТИЋ

Прва ствар коју сам научио од Бранимира Димитријевића Туцка, мог професора маркетинга, била је да нема доброг маркетинга за лош производ.

Ако узмемо да је маркетинг, упркос мишљењу неуких, легална делатност која за циљ има повећање продаје производа, морамо прихватити чињеницу да некакви лимити постоје.

У праву су сви који са забринутошћу размишљају о имиџу Србије и осећају потребу да промене причу о земљи која се годинама у светским медијима појављивала само у црним хроникама, у вестима о убијању, паљењу и силовању.

Ако појам производ крајње релативизујемо и пожелимо да у њега ставимо једну земљу, рецимо Србију, и то Србију као бренд, а то је у последње време актуелно, требало би да знамо шта је у ствари бренд.

Бренд је жиг, али није само то. Бренд је робна марка, али и много више. Бренд је емоција.

И врло је просто, емоција коју један просечан Француз или Ирац има према Србији није добра. Ако би неки шпански студент са ранцем на леђима пожелео да распуст проведе у путовању по Европи, при помисли на Србију не би осетио нарочиту пријатност у стомаку, као рецимо при помисли на Холандију, Грчку или Хрватску. На жалост тако је.

То је нешто што држава Србија свакако мора да промени, али неће бити довољно да се само инвестира у шарене постере, спотове и огласе. Србија ће пре свега морати да направи суштински преткорак е да би све ово уследило. Тај преткорак је слање Ратка Младића у Хаг.

Пре тога никакав маркетинг, ПР нити било каква сродна активност Србији неће помоћи. Србија мора да на светској сцени престане да фигурира као земља која скрива ратне злочинце и тек окончање те несрећне сторије и јасна демократска и проевропска оријентација може да отвори простор за причу о нашим рекама, језерима, скијалиштима, бањама и гостопримљивим људима.

Имам и неколико конкретних предлога. Пре почетка било какве рекламне кампање морали бисмо да поправимо водокотлиће у свим јавним тоалетима, у хотелима, мотелима, болницама, школама, општинским зградама и на бензинским пумпама. Овај за нас револуционарни чин сам по себи драматично би поправио слику Србије.

Кад смо код хигијене, било би корисно да у оквиру неопходних предрадњи нпр. неко покуша да објасни Милораду Мирчићу да не сме да забрањује Олију Рену да дође у Нови Сад. Није Нови Сад Милорадова приватна прћија већ миран и цивилизован град, тренутно европска рокенрол престоница у који је добродошао сваки човек добре воље. Увреде упућене европском комесару унижавају углед Србије у свету и било би добро да радикалски посланик ову просту чињеницу схвати.