Некажњено страдање Срба у Подрињу у два рата

Бањалука – Бавећи се судбином српског народа Сребреничког среза у 20. веку и упоређујући страдања из 1942. и 1943. са догађајима из 1992. и 1993. године, аутор Радомир Павловић у рукописима посвећеним Подрињу износи тезу о историјском континуитету злочина над Србима на том простору.   

Према његовом виђењу и сазнањима до којих је дошао прикупљајући податке и сведочанства, бројне породице и села доживели су готово идентичну судбину у оба рата, док су, како наводи, злочини махом остајали некажњени, а страдања српског народа временом потискивана.    

Павловић подсећа да је Сребренички срез у Првом светском рату дао око 600 солунаца, међу којима помиње Перу Ђукановића, Јездимира Дангића, Љељу Петковића, Ристу Перића, Васу Ерића и Јована Николића, који су 1941. организовали устанак ради одбране српских села. Наводи да су поједини припадници усташких формација касније ушли у Сребренички партизански одред, чији је први командант био Андрија Марковић, те да су после рата преузели значајне позиције у безбедносном апарату нове власти. Но, у међувремену су почињена бројна злодела. Посебно издваја Ризу, за кога тврди да је као шеф Удбе прогањао и хапсио потомке устаника и солунаца, шаљући многе у затворе и на Голи оток. „Ризо чији је отац даривао по дукат сваком Аустроугарском војнику на смотри у Бечу 1914. наставља политику чишћења Срба из Сребреничког среза и неприкосновено влада овим просторима”, истиче Павловић, издвајајући делове из књига „Црне мараме Сребренице” и „Да се не заборави”, чији је аутор.  

Посебан део рукописа посвећен је страдању појединих села. У Залазју, како наводи Павловић, на споменику се налазе имена жртава и из 1943. и из 1992. године. На трећи дан празника Тројице 1943. убијено је 97 Срба, међу којима велики број чланова породица Ракић, Максимовић и Драгичевић, док је на Петровдан 1992. страдало 69 цивила из Залазја, Саса, Биљаче и Загона. „Опет судбина тих породица иста и 1943. и 1992. године. Злочинци од истих фамилија и из истих места. Све је исто, правде нема ни за 1943. ни за 1992. годину. Нико није осуђен иако се имена злочинаца знају”, каже Павловић.  

Паралелу између Другог светског рата и рата деведесетих, Павловић види и у судбини Кравице. Подсећа на злочин из 1942. године у Бањевићима, када је убијено 164 српских цивила, као и на страдање 46 Срба у Анђићима 1944. године. Потом описује напад на Кравицу на Божић 1993, када је убијено 49 српских цивила.   

Једно од најпотреснијих сведочанстава односи се на село Јежештица и породицу Млађеновић. Павловић описује страдање Љубомира Млађеновића, коме су 1942. убијени родитељи, брат, снаха и више чланова породице, док је сам завршио у логору. После рата је, како се наводи, поново засновао породицу, али је током 1992. трагедија поново погодила његов дом – супруга Савка и синови Драган и Анђелко убијени су током напада на село.

„Док је Љубомир боравио у болници у Београду, муслимани су из Поточара и Шушњара упали у село и убили му супругу Савку и сина Драгана. Другом сину Анђелку одсекли су главу и као ’трофеј’ однели Насеру Орићу. Од последица рањавања умро је и Љубомир 1994. године. Драган и Анђелко су убијени пред очима мајке Савке, након чега су и њој пресудили. Опет су злочинци исти, из исте породице као и у Другом светском рату”, записао је Павловић.   

Сличне судбине, према аутору, задесиле су и Подравање, Брежане, Крњиће и друга српска села око Сребренице. У Подравању описује случај Драге Митровића, који је преживео клање 1942, а потом поново страдао 1992. године. „То је јединствен случај човека који је доживео два клања у два задња рата”, каже Павловић.   

У Брежанима подсећа на убиство 76 мештана 1943. године и 32 цивила 1992, уз сведочења о свирепим убиствима и паљењима. У Крњићима су, како наводи, убијени цивили, свештеник Бобан Лазаревић и учитељи тог краја.  

„У нападу на Подравање 1992. убијено је 40 цивила, мештана, на својим кућним праговима. Село Брежани иста судбина на други дан Тројице 1943. као и 30. јуна 1992. што су ми испричали Милорад Марјановић, Милан Стевановић и Милојко Крстајић. Те 1943. су усташе из околних села убиле 76 мештанина, а у кући Стевановића су спалили 33 мештана од чега је било 17 Стевановића, према причи бабе Станимирке, која је родила Раденка, оца Радоја Стевановића, који данас живи у Бајиној Башти”, забележио је Павловић. 

Mеђу највећим злочинима је, додаје, онај из априла 1942. у Факовићима када је у једном дану заклано 169 Срба из околних места. Павловић указује и на то да после Другог светског рата, како тврди, комунистичке власти нису подигле споменике српским жртвама у средњем Подрињу. У документима о страдању Срба у 20. веку наводи се да је убијено најмање 6.469 Срба. За време НДХ убијено је 2.262 особе, међу којима је било 430 деце. „Чак и спомен-плочу која је сведочила о два бурета крви у Дрињачи су власти бивше државе уклониле”, каже он. Наводи и да је у рату од 1992. до 1995. у Подрињу страдало више од 3.000 Срба, уз оцену да за те злочине није било адекватне судске сатисфакције.   

Аутор критикује, како наводи, покушаје релативизације српских жртава, осврћући се на активности Меморијалног центра у Поточарима. Павловић сматра да се тиме додатно продубљују поделе и онемогућава искрен дијалог о страдању свих народа у БиХ.  

„Злочинци из истих фамилија, а злочини свирепи, монструозни и несхватљиви. Након свега и свих тих масовних страдања Срба, имамо покушај да сва та страдања минимизирају као да се нису десила”, каже Павловић за „Политику”.     

Павловићеви записи представљају сведочење и интерпретацију трагичних догађаја из угла српских породица средњег Подриња, уз настојање да се, кроз лична сећања и породичне судбине, укаже на размере страдања које је тај простор преживео током два рата у 20. веку. „За 30 година, од 1961. до 1991, број бошњачког становништва се у срезу повећао три пута, а број српског становништва је преко реке Дрине протеран у тој мери да је 1991. у Сребреници било 27.000 Бошњака, а 9.500 Срба”, пише Павловић.