Село које се мора волети

Мркоњић Град – Радомир Ђуза је лекар, а његова супруга Мирјана економиста. Кћерка Милана у Бањалуци завршава архитектуру, а син Миодраг медицину. Други син Жарко је одличан ученик гимназије, а трећи, Вељко, један од најбољих мркоњићградских основаца. И сви су у родној Подрашници, селу десетак километара далеко од Мркоњић Града. Не пада им на памет да га напусте. Узгајају краве, свиње, перад. Ору њиве, пеку ракију. Радују се сваком новом дану.

– Живимо онако као су живели наши преци. Тамо где су деда и отац радили, ми смо наставили. Имали смо безброј прилика да одемо из Подрашнице, али питомина родног краја то није дала. Невероватно, али деца су више загрејана да остану него ли нас двоје. Ништа нисмо изгубили што смо остали, каже Радомир.

У Подрашницу, након готово шездесет година одсуствовања, вратила се Борјана Јанковић. Ни пет година није имала када је отишла из родног краја. Вратила се после ратних страхота. Дошла у Подрашницу да из ње више нигде не оде.

– Радост и задовољство, поистовећеност са природом пронашла сам у Подрашници, селу које је, у бившој нам домовини, још далеких шездесетих, било обухваћено програмом развоја сеоског туризма, прича Борјана.

Из Подрашнице није отишао ни Боро Јанковић. Иако су сви објекти његовог еко-етнопарка Зеленковац од дрвета, ипак нису запаљени током последњег рата у Босни. Лепоту су знали ценити и хрватски војници који су овуда протутњали.

– Зеленковац је свих поратних година место у коме другују музичари, еколози, етнолози. Организовали смо и сусрете хајдука, али и песничке вечери. Гости Зеленковца били су и бројни политичари и високи официри мировних снага у Босни. И многе познате личности из бивше земље, поносно ће Боро.

У Подрашницу се вратио и Васо Малиџа. Старина који је цео радни век друговао са чекићем и наковњем.

– Ковача има само док је коња. Када њих нема, онда нема ни заната кога никад нисам престао да волим. Плаћао сам неким момцима да наставе мој посао. Али их занату ковача ни тада нисам приволео. Данас наоштрим понеко цртало плуга и секиру. На металну цев заварим шлем остао из прошлог рата. Треба људима да захватају комину из каце кад пеку ракију. А и боље је да је у каци него на глави. Јер када је на глави само рату и злу се можемо надати, са сетом ће старина Васо.

– У Подрашници је, за време рата порушено више од стотину кућа. И црквица Покрова пресвете Богородице није поштеђена. Уништен је сточни фонд и објекти комуналне инфраструктуре. Али нисмо се дали. Данас је у селу двадесетак погона и у њима стотинак запослених. Имамо и једино сеоско обданиште у нашој Републици Српској. И Удружење жена које од заборава желе сачувати прошло време и обичаје наших предака, поносно ће Жарко Даниловић.

У Подрашници, подно Димитора и Лисине данас је хиљаду душа. Међу њима и стотинак основаца. Седамдесет одсто сељана радило је или још арбајтује углавном у земљама Европске уније. И ником ни на крај памети није да тамо остане.

– Враћају се готово сви. Са рукама пуним жуљева, леђима која су носила терет прошлог времена, али и новцем муком зарађеним, сви долазе у њихову и нашу Подрашницу. У село у коме су и Радомир Ђуза, и супруга му Мирјана. Тамо где су већ и Боро Јанковић и презимењакиња му Борјана. И чича Васо Малиџа и старица Роса Чивчија која у деведесет и седмој још увлачи конац у иглу и то без наочара, завршава причу Жарко Даниловић.

-----------------------------------------------------------

Икона спасила кућу

Драгица, жена Миле Јакице из Подрашнице, пред сам рат купила је икону Мајке божије. Није ни слутила да ће због те иконе хрватски војници поштедети кућу, једну од малобројних која није срушена. Кућа остала читава. И ствари нетакнуте. Нико ни иглу није однео. Све је било на свом месту осим иконе Мајке божије која је, са ружом уз њу, уместо на зиду била на кухињском столу.

– Хрватски војник, највероватније верник, поштедео нам је имање само због иконе. Кућу нам није порушио јер је мислио је да је кућа власништво католика, пошто је уместо Мајке божије, коју сам ја купила, на зид била окачена римокатоличка икона Блажене девице Марије. Ни на крај памети ми не би могло пасти да ће грешка коју сам, наравно, ненамерно направила, спасити кућу. Икона „спаситељица” и данас је на зиду и никад је нећемо скинути, каже Драгица Јакица.