Укрштање мачева и идеја

Недостатак одговорности, као фундаментални проблем Србије, налазимо у свим сферама друштвеног, а поготово политичког живота. Довољно је погледати српски парламент и народне посланике који нити осећају нити сносе одговорност за своје речи, а камоли за дела.

По дефиницији, народни посланик је човек чији је посао да ради за народ, односно у корист групе људи из одређеног региона која га је и изабрала на ту функцију.

У Француској, где дуго живим, посланик се бори за интересе људи из региона чији је представник, бори се да издејствује довољно кредита за тај регион, настоји да га унапреди и да његови становници што боље живе. У Србији, видим, постоје друга правила, јер је народни посланик одговоран једино странци којој припада. Он не полаже никакав рачун људима који су га изабрали на ту функцију, не бори се за њихове интересе, а сутра када му истекне мандат нема обавезу да им положи рачун о свом раду.

Који то посао за народ раде овдашњи народни посланици? То што се свађају, што немају културу понашања и што су толико заслепљени сопственим сујетама да своју некултуру неће ни да износе без присуства телевизијских камера, тешко се може назвати послом. У Француској, рад парламента телевизија преноси уторком, понекад и средом. То је углавном сат времена програма, понекад до сат и по када је реч о важним темама. Поред тога, постоји наменски канал ТВ парламент који преноси читав дан све дискусије из парламента. Не сећам се да сам икада у француском парламенту видео посланика који разговара мобилним телефоном усред седнице или да је дошао на седницу непрописно одевен.

Народногпосланикаплаћајупорески обвезницињеговеземље да се бави својим послом у парламенту и потребно је да покаже бар минимално поштовање према својим бирачима. Ту сносе велику одговорност и лидери странака који, бар се стиче такав утисак, олако именују за посланике особеод којих већина томе није дорасла. На лидерима странака је да се мало више позабаве својом одговорношћу у именовању људи. Штавише, било би добро да се напише кодекс понашања да народни посланици више не би скупштину поистовећивали са кафаном. Коначно, велика је вероватноћада је ово издање парламента које видимо на телевизији само врх леденог брега (плашим се и да помислим на оно што не видимо).

Наравно, и у француском парламенту има свађа, али то су свађе за идеје, а не бесмислено и простачко вређање. Народни посланик у француском парламенту усмерен је на идеју како да што више добије од државе за свој регион и како да људи његовог региона што боље живе. То је сврха његовог рада, јер он зна да на следећим изборима, уколико то не постигне, неће проћи.

Пример француског парламента могао би да пружи занимљиве поуке овдашњем и кад је реч о посланицима који су променили партију, као што је то случај са неким посланицима Српске радикалне странке. У региону где је, рецимо, посланик Николић добио изборе, распишу се нови избори, у којима Николић представља гласачима своју нову идеологију као члан Српске напредне странке, док у исто време пред истим гласачима СРС предлаже неког свог новог члана. Такви избори, иако превремени, важећи су и после њих у парламент се шаље онај кандидат који је добио већину. Исто важи и за осталих десет-петнаест посланика који су променили странку, под условом да ти избори не ометају рад владајуће већине. Ово кошта много мање него генерални избори, за време којих је рад владе паралисан.

У француском парламенту шездесетих година десило се да су двојица посланика вређала један другог у жару вербалног дуела за идеје. И један и другихтео је пред сведоцима да опере своју част, па су се одлучили задвобој витешким укрштањем мачева. Сутрадан су дошли у договорено време у двориште парламента са својим сведоцима. После тог дуела свако од њих вратио је своју част. Да подсетим, један од њих двојице, Гастон Дфер, био је у то време градоначелник Марсеља, а када је Митеран дошао на власт постао је и његов министар унутрашњих послова.

Када ће до те мере наши народни посланици почети да се боре, ако не за своју част онда бар за част функције на коју су изабрани, што је њихов елементарни дуг овом народу.