Ukrštanje mačeva i ideja

Nedostatak odgovornosti, kao fundamentalni problem Srbije, nalazimo u svim sferama društvenog, a pogotovo političkog života. Dovoljno je pogledati srpski parlament i narodne poslanike koji niti osećaju niti snose odgovornost za svoje reči, a kamoli za dela.

Po definiciji, narodni poslanik je čovek čiji je posao da radi za narod, odnosno u korist grupe ljudi iz određenog regiona koja ga je i izabrala na tu funkciju.

U Francuskoj, gde dugo živim, poslanik se bori za interese ljudi iz regiona čiji je predstavnik, bori se da izdejstvuje dovoljno kredita za taj region, nastoji da ga unapredi i da njegovi stanovnici što bolje žive. U Srbiji, vidim, postoje druga pravila, jer je narodni poslanik odgovoran jedino stranci kojoj pripada. On ne polaže nikakav račun ljudima koji su ga izabrali na tu funkciju, ne bori se za njihove interese, a sutra kada mu istekne mandat nema obavezu da im položi račun o svom radu.

Koji to posao za narod rade ovdašnji narodni poslanici? To što se svađaju, što nemaju kulturu ponašanja i što su toliko zaslepljeni sopstvenim sujetama da svoju nekulturu neće ni da iznose bez prisustva televizijskih kamera, teško se može nazvati poslom. U Francuskoj, rad parlamenta televizija prenosi utorkom, ponekad i sredom. To je uglavnom sat vremena programa, ponekad do sat i po kada je reč o važnim temama. Pored toga, postoji namenski kanal TV parlament koji prenosi čitav dan sve diskusije iz parlamenta. Ne sećam se da sam ikada u francuskom parlamentu video poslanika koji razgovara mobilnim telefonom usred sednice ili da je došao na sednicu nepropisno odeven.

Narodnogposlanikaplaćajuporeski obveznicinjegovezemlje da se bavi svojim poslom u parlamentu i potrebno je da pokaže bar minimalno poštovanje prema svojim biračima. Tu snose veliku odgovornost i lideri stranaka koji, bar se stiče takav utisak, olako imenuju za poslanike osobeod kojih većina tome nije dorasla. Na liderima stranaka je da se malo više pozabave svojom odgovornošću u imenovanju ljudi. Štaviše, bilo bi dobro da se napiše kodeks ponašanja da narodni poslanici više ne bi skupštinu poistovećivali sa kafanom. Konačno, velika je verovatnoćada je ovo izdanje parlamenta koje vidimo na televiziji samo vrh ledenog brega (plašim se i da pomislim na ono što ne vidimo).

Naravno, i u francuskom parlamentu ima svađa, ali to su svađe za ideje, a ne besmisleno i prostačko vređanje. Narodni poslanik u francuskom parlamentu usmeren je na ideju kako da što više dobije od države za svoj region i kako da ljudi njegovog regiona što bolje žive. To je svrha njegovog rada, jer on zna da na sledećim izborima, ukoliko to ne postigne, neće proći.

Primer francuskog parlamenta mogao bi da pruži zanimljive pouke ovdašnjem i kad je reč o poslanicima koji su promenili partiju, kao što je to slučaj sa nekim poslanicima Srpske radikalne stranke. U regionu gde je, recimo, poslanik Nikolić dobio izbore, raspišu se novi izbori, u kojima Nikolić predstavlja glasačima svoju novu ideologiju kao član Srpske napredne stranke, dok u isto vreme pred istim glasačima SRS predlaže nekog svog novog člana. Takvi izbori, iako prevremeni, važeći su i posle njih u parlament se šalje onaj kandidat koji je dobio većinu. Isto važi i za ostalih deset-petnaest poslanika koji su promenili stranku, pod uslovom da ti izbori ne ometaju rad vladajuće većine. Ovo košta mnogo manje nego generalni izbori, za vreme kojih je rad vlade paralisan.

U francuskom parlamentu šezdesetih godina desilo se da su dvojica poslanika vređala jedan drugog u žaru verbalnog duela za ideje. I jedan i drugihteo je pred svedocima da opere svoju čast, pa su se odlučili zadvoboj viteškim ukrštanjem mačeva. Sutradan su došli u dogovoreno vreme u dvorište parlamenta sa svojim svedocima. Posle tog duela svako od njih vratio je svoju čast. Da podsetim, jedan od njih dvojice, Gaston Dfer, bio je u to vreme gradonačelnik Marselja, a kada je Miteran došao na vlast postao je i njegov ministar unutrašnjih poslova.

Kada će do te mere naši narodni poslanici početi da se bore, ako ne za svoju čast onda bar za čast funkcije na koju su izabrani, što je njihov elementarni dug ovom narodu.