Испадање из колосека

Тек што је сменом с места директора Железница скинуо себи с врата српске медије, на зуб га узеше хрватски новинари износећи оптужбу да се са својим тамошњим панданом спремао да проневери три милиона евра. Као и сваки пут до сада, Шаранчић нападе прима спортски и много се на њих не осврће. Јер, бивши директор српских Железница годинама се башкари у сенци моћних пријатеља.

Шаранчићи су пореклом из Пљеваља, а из Црне Горе су у Србију дошли 1959. године и настанили се у Врњачкој Бањи. Миланко је рођен 1957. године, има сестру близнакињу Миланку, као и старијег брата Обрада. По завршеном Економском факултету у Крагујевцу, Миланко се враћа у Бању и запошљава се најпре у тадашњем СИЗ-у, одакле прелази на место помоћника директора бањског лечилишта. Затим је осам година управљао земљорадничком задругом „Врњци”.

Оженио се Снежаном с којом има двоје деце.

Шаранчићима је у међувремену кренуо и породични бизнис. Миланко и његов брат, кошаркаш ОбрадСајо Шаранчић, који је годинама играо за Борац из Чачка (дугогодишњи је пријатељ Веље Илића), а потом и у Шпанији и Турској, најпре су отворили кафану „Бела лађа” у Врњачкој Бањи, а потом и етно-ресторан „Хоризонт”, непосредно уз ски-стазу на Гочу. Сестра Миланка у Бањи води туристичку агенцију „Аниса турс”, а Шаранчићи поседују и „забавни салон” са апаратима за коцкање. Локалне власти су Шаранчиће оптуживале да су им објекти нелегални изграђени и да не плаћају „ни динара комуналних такси”. Покренут је и поступак за рушење тих објеката, али се све завршило сменом општинског службеника који је руководио поступком.

Када је 2004. године именован за директора Железнице, Демократска странка се огласила саопштењем наводећи да је Шаранчић био члан Југословенске левице и организатор доласка чланова ЈУЛ-а и Социјалистичке партије Србије из Врњачке Бање на контрамитинг у Београду у децембру 1996. године. После петог октобра Миланко је променио уверења, па је на изборима 2003. године био кандидат листе „Привредна снага Србије – Бранко Драгаш“, која је добила 0,3 одсто гласова. Напослетку је себе препознао у програмским начелима Нове Србије, која га као провереног кадра поставља на место генералног директора једног од највећих српских јавних предузећа.

Период у којем је руководио Железницом обележила је серија озбиљних афера, тешких неколико милиона евра. Набавка половних локомотива и возова из Шведске и Словеније без тендера; нестанак 13 вагона–цистерни пропан-бутана вредности 350.000 евра; изградња тоалета на железничкој станици у Краљеву наводно вредног 75.000 евра; покретање поступка за набавку службених аутомобиле за Железницу вредних 2,2 милиона евра; откуп службеног стана од 106 квадрата на Врачару који је добио на коришћење. Док се Железница међу јавним предузећима по зарадама радника налазила на дну лествице, Миланкова примања била су у самом врху… Држава је криминал на железници признала, али га није санкционисала, већ опростила. Извештај УБПОК-а о малверзацијама у овом јавном предузећу остао је у фиоци.

Миланко је члан Извршног одбора НС-а, магистрирао на Економском факултету у Крагујевцу с темом „Туристички потенцијал и перспективе туризма Србије у светским туристичким токовима”. Проглашен је за менаџера Србије 2006. године у пројекту „Пут ка врху”.