Раскош под ногама

Од нашег специјалног извештача
Есфахан – Ако постоји град који се незадрживо помаља из „Прича о 1001 ноћи”, онда је то бивша престоница шахова Персијског царства који су овде градили елегантне мостове и величанствене џамије.

После техеранског смога уживам у чистом поветарцу који се гура између шетача на четири века старом мосту Кађу испод којег посусталим током тече река Зајанде.

Нисф-е-Џахан, Престоница пола света, како је данас трећи по величини ирански град некада био познат, најчувенија је ипак по Имамовој џамији. Видео сам многе бисере исламске архитектуре, од Делхија и Исламабада, преко Казабланке и Истанбула до Каира, Дамаска, Бејрута или Амана, али раскошна лепота ове грађевине с почетка 17. века је неописива.

Орнаментисана тиркизном керамиком са флоралним и геометријским интарзијама и калиграфски исписаним цитатима из Курана, фасцинира заобљеним кубетима и елегантним луковима који скривају ретку акустичну тајну: на једном месту најмање десетак пута, бројао сам, можете да чујете како се у висинама прелама ехо вашег гласа.

Смештена је уз простран Имамов трг на коме се некада играо поло, а на коме данас лешкаре породице уживајући у топоту коњских кочија које возају унаоколо. Трг са палатом Али Капу окрутног шаха Абаса Великог оивичен је аркадама испод којих је базар.

За обилазак дућана потребно је најмање 20 минута журним кораком. Нисам, међутим, прешао више од 300 километара од Техерана ка југу да бих овде журио.

Пошто је музеј у јерменској цркви био затворен, па нисам могао да видим најмању књигу на свету – величине микрочипа, тешку 0,7 грама, која садржи молитве на седам језика – отишао сам до кафане да бих попио – чај.

До пре стотинак година Иранци су пили кафу, али од тада су прешли на црни чај. Име кафана је остало. Наручио сам наргиле и дуван са укусом јабуке, а потом се засладио једним од локалних специјалитета.

Посебно ме радује што сам у „родном граду” свог омиљеног тепиха. Есфахан је по њима познат широм света. У његовој близини, у Најфабаду, исткан је и тепих од 1.240 квадратних метара који је био највећи на свету док недавно за једну џамију у Емиратима није направљен тепих од 5.600 квадрата, са две милијарде чворова, вредан близу шест милиона долара.

Мене занимају неки примеренији београдској квадратури. Претходно сам се наоружао знањем у техеранском музеју персијских тепиха, двоспратној октогоналној згради која од 1976. чува колекцију најлепших примерака тепиха од свиле, вуне или памука, или њихових комбинација.

Теписи су једна о д најзначајнијих манифестација персијске културе и уметности. Почеци им се губе негде у 2.500 година старој магли прошлости, мада је познато да су их Персијанци прво користили као покривке подова и крила својих номадских шатора. Номадски теписи и ћилими, својеврстан облик писања неписмених занатлија, и данас су једна од две најзначајније врсте.

Када је у 16. веку дошла династија Сасанида, почело је славно доба персијских тепиха које је шах Абас продавао Европљанима па су драгоцени комади – од којих је 1.500 сачувано – украсили европске дворове и палате. Тако су настали „градски теписи”, друга врста, који су своје мотиве, дизајн и боје понели из Есфахана, Табриза, Кашана, Кермана, Шираза, Наина, Кома…

Гледао сам, и ход’о, по раскошним примерцима ових тепиха и у техеранској палати Нијаваран, бившој резиденцији шаха Резе Пахлавија која је после исламске револуције претворена у музеј.

Чак и када су један тепих ткале групе девојчица седећи скрштених ногу пред разбојем и убацујући у шаре многе своје снове, некада су морали да прођу месеци, па и године стрпљивог рада дечјих руку. Дечјих, да би прстићима могли да уплићу милионе асиметричних „персијских чворова” који су један од кључних показатеља вредности тепиха. Они ткани куком, симетрични „турски чвор”, мање вреде.

Што се материјала тиче, најбоља вуна је из Шираза, а свила из Кома, док се природне боје добијају од ораха, нара, грожђа, броћа, индига... Важно је, наравно, и како се теписи на крају шишају, посебно они свилени који под светлом, посматрани уз ткање или низ њега, дају сасвим различите тоналитете.

Испоставило се да су све моје претходне припреме велика грешка. Сопственом буџету сам поставио недокучиве критеријуме квалитета. У базару сам се залепио за један „ком”, свила на свилу. Потписао га је Џамшид, један од најпознатијих садашњих уметника – заиста мислим да је то уметност.„Купите га сада, генерације ће вам бити захвалне”, футуристички ме охрабрује Хасан не показујући намеру да цену озбиљније спусти испод 3.000 долара.

Дошао сам спреман да придонесем иранском буџету у коме је, после нафте, извоз тепиха једна од значајних ставки: до 20. марта, краја године персијског календара, Иран ће свету продати тепиха у вредности од 420 милиона долара.

Зашто је оно што ми се допада толико скупо? Како не могу да се докопам барем два-три квадрата од 5,5 милиона колико их је у Ирану произведено за последњу годину дана?

Иако туриста нема на пушкомет, иако прети економска криза, Хасан не попушта. Помало збуњен и прилично разочаран, поново сам покушао у техеранском базару. Продавци поново као на Мажино линији.„Када се девојка удаје, сем намештаја мора да донесе и тепих”, објашњава ми стабилност цене на високом нивоу Умид Умидвар, коме су теписи, као и већини, наслеђен породични бизнис. „Тепих је инвестиција.”

Док показује бисер своје радње са 2.000 тепиха, „ком” вредан 60.000 долара, разастире ми нови који не знам да ли је опаснији по крвни притисак или џеп.

Каква раскош под ногама: у овој пространој земљи чак 140 региона препознатљиво је по начину на који прави тепихе или ћилиме.Традиционално умеће у свом најделикатнијем издању.Сваки чвор прича неку причу.Све је то плод око 700 познатих и још више непознатих дизајнера.

Да би се заштитили од фалсификата, Иранци су почели да издају сертификате. Кад већ не могу да их купим, барем знам да гледам оригинале. „Тепих је део нашег живота, неопходан као ваздух и вода”, каже Умид. „Теписи су у Ирану исто што и злато.”