Надметање за главну фацу

У вечерњу осмогодишњу школу „Браћа Стаменковић” иде и четрнаестогодишњи М. Ђ., дечко са наочарима који све време гледа у под,док са нама дели своју трауму и прича како су га двојица претукла.

,,Пре два месеца враћао сам се из школе и у близини аутобуске станице неко ме је ударио по глави. Пао сам, а двојица са капуљачама наставили су да ме шутирају у главу и стомак. ’Ово је опомена од Алексе’, рекли су ми. А тај Алекса иде са мном у одељење. Откако сам дошао у ову школу називао ме је клошаром и мајмуном. Тог дана сам му узвратио истим речима. И те вечери стигла ме је казна”, жали се М. Ђ.

Недељу дана је одсуствовао из школе због повреда, а када се вратио требало му је десетак дана да смогне храбрости и пита Алексу зашто је то урадио.

„Рекао ми је да он нема ништа са тим. Још га се помало плашим, сада се дружим са њим, немам куд. Сваког дана сам у школи, не могу да га избегнем и боље је да са њим будем добар, него да поново добијем батине”, каже овај уплашени четрнаестогодишњак и слеже раменима.

Размишљао је да доведе ортаке из краја да се освете, али је од тога одустао.

„Причао сам са родитељима и директором школе и они су одлучили да не пријављујемо полицији. Ионако ми је остало још неколико месеци до краја осмог разреда и трудићу се да никога више не испровоцирам, мада ме повремено киње и малтретирају”, прича М. Ђ.

„Ма, опусти се, сад имаш леђа”, убацује се у разговор М. Л.

„То што пребијем некога не значи да не штитим слабије. Кад видим да га ови кретени цимају, ја се умешам. Он је Звездарац као и ја. Штитим сваког ко је из мог краја. Има мени ко да чува леђа, не сме нико у школи да ме дирне, могу да се глупирам колико хоћу. Брат је пет година старији од мене и нема, за мене све. Пребиће свакога”, завршава М. Л.

М. Ђ. је заћутао,сачекао да „краљица” школе заврши реченицу и тек онда наставио. Још није одлучио у коју ће средњу школу, воли да игра фудбал, не излази често и каже да се труди да води здрав живот.

„Многи пију, излазе заједно и уживају у алкохолу. Ја то не волим, попио сам чашу вина са татом за Божић”, тихо говори М. Ђ.

У ходнику ове школе атмосфера је више него жива. Чини се да је непрекидни велики одмор, а свако од ђака жели да исприча понешто.

„Нас четворица смо главни у школи. Нико не сме да писне. Иако ја не идем у ову школу, волим да долазим и да заводим ред”, каже шеснаестогодишњи Ф. И.док остали урлају, покушавајући да га надјачају и покажу ко је главна „фаца”.