Nadmetanje za glavnu facu

U večernju osmogodišnju školu „Braća Stamenković” ide i četrnaestogodišnji M. Đ., dečko sa naočarima koji sve vreme gleda u pod,dok sa nama deli svoju traumu i priča kako su ga dvojica pretukla.

,,Pre dva meseca vraćao sam se iz škole i u blizini autobuske stanice neko me je udario po glavi. Pao sam, a dvojica sa kapuljačama nastavili su da me šutiraju u glavu i stomak. ’Ovo je opomena od Alekse’, rekli su mi. A taj Aleksa ide sa mnom u odeljenje. Otkako sam došao u ovu školu nazivao me je klošarom i majmunom. Tog dana sam mu uzvratio istim rečima. I te večeri stigla me je kazna”, žali se M. Đ.

Nedelju dana je odsustvovao iz škole zbog povreda, a kada se vratio trebalo mu je desetak dana da smogne hrabrosti i pita Aleksu zašto je to uradio.

„Rekao mi je da on nema ništa sa tim. Još ga se pomalo plašim, sada se družim sa njim, nemam kud. Svakog dana sam u školi, ne mogu da ga izbegnem i bolje je da sa njim budem dobar, nego da ponovo dobijem batine”, kaže ovaj uplašeni četrnaestogodišnjak i sleže ramenima.

Razmišljao je da dovede ortake iz kraja da se osvete, ali je od toga odustao.

„Pričao sam sa roditeljima i direktorom škole i oni su odlučili da ne prijavljujemo policiji. Ionako mi je ostalo još nekoliko meseci do kraja osmog razreda i trudiću se da nikoga više ne isprovociram, mada me povremeno kinje i maltretiraju”, priča M. Đ.

„Ma, opusti se, sad imaš leđa”, ubacuje se u razgovor M. L.

„To što prebijem nekoga ne znači da ne štitim slabije. Kad vidim da ga ovi kreteni cimaju, ja se umešam. On je Zvezdarac kao i ja. Štitim svakog ko je iz mog kraja. Ima meni ko da čuva leđa, ne sme niko u školi da me dirne, mogu da se glupiram koliko hoću. Brat je pet godina stariji od mene i nema, za mene sve. Prebiće svakoga”, završava M. L.

M. Đ. je zaćutao,sačekao da „kraljica” škole završi rečenicu i tek onda nastavio. Još nije odlučio u koju će srednju školu, voli da igra fudbal, ne izlazi često i kaže da se trudi da vodi zdrav život.

„Mnogi piju, izlaze zajedno i uživaju u alkoholu. Ja to ne volim, popio sam čašu vina sa tatom za Božić”, tiho govori M. Đ.

U hodniku ove škole atmosfera je više nego živa. Čini se da je neprekidni veliki odmor, a svako od đaka želi da ispriča ponešto.

„Nas četvorica smo glavni u školi. Niko ne sme da pisne. Iako ja ne idem u ovu školu, volim da dolazim i da zavodim red”, kaže šesnaestogodišnji F. I.dok ostali urlaju, pokušavajući da ga nadjačaju i pokažu ko je glavna „faca”.