Жртве препуштене себи

Жртве свих облика криминала у Србији могу се обратити за помоћ само Виктимолошком друштву Србије, али мали број људи се одлучује да позове стручњаке ове невладине организације. Са жртвама ратних злочина ради Служба за жртве и сведоке при посебном одељењу Окружног суда за ратне злочине, док о жртвама трговине људима брине посебна служба при Министарству за рад и социјалну политику.

Сви остали који су на било који начин оштећени кривичним делима практично су препуштени сами себи. Недавно пресељење породице убијеног дечака из Суботице у Нови Сад опомиње да породице жртава убистава у Србији немају никакву правну помоћ и психолошку подршку институција. При судовима и тужилаштвима не постоје службе које ће помоћи оштећенима, жртвама и сведоцима да лакше поднесу кривични поступак и све последице кривичног дела.

– Не постоји свест о томе да је породицама жртава убистава потребна било каква помоћ и подршка, али и они су жртве тог злочина. Обично се мисли да је довољно то што се против оптуженог води кривични поступак – каже за „Политику” Јасмина Николић, руководилац Службе за жртве Виктимолошког друштва Србије.

Овој организацији се током прошле године обратило за помоћ 226 особа, али је занимљив податак да се чак 65 одсто њих јавило због такозваног мобинга, односно лошег третмана на радном месту.

– Жртве мобинга су медијски подржане да траже помоћ, можда и зато што то још није прописано као кривично дело. Међутим, треба радити на охрабрењу жртава свих облика криминала да потраже помоћ, посебно када је реч о крвним и сексуалним деликтима, разбојништвима, насиљу у породици – каже Јасмина Николић.

Поводом 22. фебруара, Међународног дана жртава криминала, Виктимолошко друштво ће у Београду у понедељак од 14 до 16 часова организовати уличну акцију под називом „Да вам никад не затреба!”. На Тргу Николе Пашића, а у случају кише испред Безистана, пролазници ће добити штампани материјали о заштити жртава, а биће спроведена и анкета.

Са жртвама криминала на западу раде читави тимови стручњака, припремају их да са што мање траума „изгурају” сведочење пред судом о трагичном догађају и штите их од претњи и могуће освете окривљеног.

– Кривични поступак у Србији ставља оштећене у други план и зато је неопходно оснивање служби за подршку жртвама, а потребна је и едукација полиције, тужилаштва и судства у том погледу – каже Бранислава Вучковић, општински јавни тужилац у Панчеву.

Српски тужиоци су имали прилике да се с радом таквих служби упознају у Америци.

– Држава Колорадо има одељење и јединицу за помоћ жртвама у оквиру канцеларије државног тужилаштва. Постоје и службе за помоћ жртвама, чији стручњаци први ступају у контакт са оштећенима када се покрене кривични поступак, пружају информације, дају подршку и правне савете током целог поступка. Стручњаци блиско сарађују с породицама жртава и с родитељима злостављане деце, а у тужилаштву ради специјално одељење за децу – каже Бранислава Вучковић.

По Уставу државе Колорадо, жртве имају право да пре изрицања пресуде кажу судији своје мишљење о томе која би казна била одговарајућа за оптуженог.

– Колорадо има и програм новчане надокнаде, који омогућава жртвама и оштећенима да лакше поднесу трошкове терапије и погреба, а надокнађују им се и изгубљени приходи. Новац се у тај фонд слива од новчаних казни које плаћају окривљени и њиме располаже трочлани одбор градске општине, док цео програм води канцеларија окружног тужиоца – објашњава наша саговорница.

У Мисурију постоји чак и Дечији адвокатски центар, а са свим жртвама и сведоцима раде тимови стручњака свих профила, и то од откривања злочина до доношења пресуде.

Велики проблем жртава је такозвана секундарна виктимизација, јер оне током дуготрајног поступка, дајући свој исказ неколико пута, поново проживљавају трауму. Међутим, у многим државама Америке и Европе постоје другачији поступци када је реч о деци. У посебним просторијама, које не личе ни на полицијску станицу, ни на суд, деца разговарају само с једним стручњаком, који поставља питања уместо полицајаца, тужилаца и судија, а детаљан исказ се снима и служи као доказ до краја поступка, без потребе да се дете поново позива на сведочење.

– Поред измене закона и стварања служби за заштиту жртава, у Србији је потребно обезбедити читав низ других услова како би се жртвама, оштећенима и сведоцима гарантовала безбедност и заштита од секундарне виктимизације. То подразумева и одговарајући простор у судовима, али и едукацију полиције, судија и адвоката – каже Бранислава Вучковић.

Законик о кривичном поступку има одредбу о заштити оштећених и сведока од увреда, претњи и напада. Суд је дужан да о томе води рачуна, али одредбе о мерама заштите нису прецизне и мало се примењују у пракси.