Андрија Мандић је заборавио 9. октобар 2008.

Изјава Андрије Мандића да Црна Гора никада није издала Србију припада оној врсти политичких флоскула које нису спорне због намере да се односи Београда и Подгорице смирују, већ због историјске нетачности на којој почивају. Озбиљни односи два народа и две државе не могу се градити на поништавању чињеница, нарочито када су те чињенице дубоко уписане у памћење српског народа.

Црна Гора има велико и незаобилазно место у српској историји. Она је вековима била простор отпора Османском царству, чувар косовске мисли, носилац српске православне традиције и један од најважнијих симбола српске слободе. Његошева поезија, култ Светог Петра Цетињског, племенско памћење Старе Црне Горе и Брда, Мојковачка битка и литије из 2019. и 2020. године припадају истом историјском низу у коме је Црна Гора сведочила српски идентитет често снажније и чистије од многих других српских крајева.

Та истина, међутим, не обавезује на фалсификовање друге стране историје. Постоји историјска Црна Гора која је била ослонац српске слободе, али постоје и црногорске власти, покрети и идеологије које су у пресудним тренуцима деловале против српског државног и националног интереса. Разликовање народа, државне власти, династичке политике и идеолошких пројеката услов је сваког озбиљног говора о овој теми.

Почетак XIX века показује колико су односи Србије и Црне Горе били сложени и пре модерних националних подела. Први српски устанак није био само побуна у Београдском пашалуку, већ покушај да се отвори шире питање српског ослобођења. У тој замисли Црна Гора је имала природно место као јужни српски ослонац. Између устаничке Србије и Цетиња постојале су везе, очекивања и политички планови, али заједничка војна акција која би истовремено захватила Србију, Херцеговину, Рашку и простор према Никшићу није остварена. Карађорђева Србија је у завршној фази устанка остала усамљенија него што је српска ослободилачка идеја захтевала.

Та чињеница не умањује значај Петра I Петровића Његоша, нити занемарује притиске под којима је тадашња Црна Гора живела. Она само спречава да се историја претвори у политичку идилу, јер српска историја није низ непрекидних сагласности и безусловних савезништава. Она је и низ пропуштених прилика, неодлучности, локалних рачуница и страхова који су утицали на судбину српске целине.

Политика краља Николе Петровића Његоша показује још дубљу противречност. Црна Гора је у балканским и Првом светском рату дала велику жртву, а Мојковачка битка остаје један од најчаснијих примера војничке и братске оданости српској војсци. Историјска величина Мојковца не може бити спорна. Спорно је његово касније коришћење као покрића за целокупну политику црногорског двора.

Краљ Никола је у себи спајао српску државну традицију, ослободилачку реторику, династичку амбицију и страх од политичког првенства Карађорђевића. Та мешавина је производила политику која није увек била подређена општем српском интересу. Одлазак краља и дела двора из земље 1916. године, капитулација Црне Горе, каснији рад емигрантских кругова и настојање да се црногорско питање међународно одвоји од уједињења са Србијом не припадају истој моралној равни као жртва црногорског војника на Мојковцу. Народна жртва и династичка рачуница нису исто.

После 1918. године настаје политичка линија која ће у наредним деценијама добијати све јаснији антисрпски садржај. Део зеленашког покрета полазио је од незадовољства начином уједињења и губитком династичке самосталности, али је радикалније крило тог покрета постепено црногорску посебност почело да гради као супротност Србији. У тој идеји Србија није више била матица истог народа, већ сила која је, у њиховом тумачењу, поништила Црну Гору.

У Другом светском рату та идеологија добија отворено колаборационистичке и антисрпске облике. Секула Дрљевић и његов политички круг представљају најдрастичнији пример покушаја да се црногорски идентитет одвоји од српског кроз сарадњу са окупационим и усташким структурама. Та епизода није маргинална за разумевање модерног црногорског сепаратизма. Она показује да је једна линија црногорске политичке мисли била спремна да против Србије и српства тражи савезнике управо међу онима који су у истом историјском тренутку радили на уништењу српског народа.

После 1945. године тај образац није нестао, већ је преведен у језик комунистичке федерације. Формула о борби против измишљеног великосрпског хегемонизма постала је идеолошко средство за постепено сужавање српског идентитета у Црној Гори. Српство је у социјалистичкој Црној Гори све више потискивано из политичког средишта у простор традиције, фолклора и приватног осећања. Црногорска републичка државност грађена је тако да временом постане основ за нову националну и језичку посебност, а не само административни оквир унутар југословенске федерације.

Тај процес није био тренутан и био је дубок. Он је припремио каснију државну идеологију у којој ће српски језик постати спорно питање, Српска православна црква објекат политичког надзора, а Србија стална претња црногорској самосталности. Мило Ђукановић није створио све претпоставке тог поретка, али их је политички радикализовао и институционализовао.

Од краја деведесетих година Црна Гора се под Ђукановићем постепено издваја из заједничког државног оквира са Србијом. После референдума 2006. године независност није остала само питање државне самосталности, већ је постала основ за нову идеолошку конструкцију која је црногорску државност све чешће доказивала дистанцом од Србије, од Српске православне цркве, од заједничке историје и од српског становишта о Косову и Метохији.

Признање једнострано проглашене независности Косова 9. октобра 2008. године било је најтежи политички удар који је званична Црна Гора нанела Србији у савременој историји. Та одлука је била сврставање против Србије у њеном најважнијем државном питању после НАТО агресије 1999. године. Србија је Косово и Метохију сматрала и сматра делом своје територије, а Црна Гора је признавањем сецесије прихватила став да је та територија независна држава. У политичком, правном и моралном смислу то је био чотворени и непријатељски чин против Србије.

Улазак Црне Горе у НАТО 5. јуна 2017. године представља други велики пример државног раскида са српским историјским искуством. Црна Гора је приступила савезу који је 1999. године бомбардовао Савезну Републику Југославију, чији је и сама тада била део. Та одлука је донета без референдума, у друштву дубоко подељеном око НАТО-а, и упркос чињеници да је српски народ у Црној Гори ту алијансу памтио кроз бомбардовање, жртве, разарања и понижавања државе којој је Црна Гора тада припадала. 

Унутрашња политика после 2006. године додатно је потврдила смер државног пројекта. Српски језик, којим говори највећи део становништва Црне Горе, гурнут је у положај језика чија се јавна и институционална равноправност непрестано доводи у питање. Уставно и школско преобликовање језичке политике није било пука стандардизација, већ део ширег настојања да се црногорски идентитет одвоји од српског језичког темеља.

Однос према Српској православној цркви био је још важнији. Закон о слободи вероисповести, усвојен крајем 2019. године, није био обичан правни акт о верским заједницама. У политичком контексту у коме је донет, он је био покушај да се правно отвори простор за слабљење историјског положаја Српске православне цркве у Црној Гори, а масовне литије нису биле реакција на технички закон, већ народни одговор на осећај да држава покушава да прекине вековни континуитет Цркве која је обликовала саму Црну Гору.

Литије су показале постојање две различите Црне Горе. Једна је била службена, идеолошка, сепаратистичка и антисрпски усмерена у кључним питањима. Друга је била народна, црквена, историјска и дубоко везана за српски идентитет. Те две Црне Горе не смеју се мешати, јер се историјски грех званичне политике не може пребацити на народ који је бранио светиње, али се ни народна жртва не сме користити као оправдање за званичне антисрпске одлуке.

Мандићева изјава управо то чини. Она историјску Црну Гору, народну Црну Гору и српску Црну Гору користи као покриће за амнестију званичне Црне Горе која је признала Косово, ушла у НАТО, потискивала српски језик и покушала да дисциплинује Српску православну цркву, а такав поступак није само политички погрешан већ је и морално неодржив.

Српска политика у Црној Гори може бити државотворна, институционална и одговорна без пристајања на историјску неистину. Она може поштовати државу Црну Гору, а истовремено одбацити антисрпске одлуке њених власти, може желети добре односе са Србијом и стабилност у региону, а ипак јасно рећи да је признање тзв. Косова било чин против Србије и може учествовати у власти, а да не прихвати језик оних који су годинама Србе представљали као реметилачки фактор.

Проблем настаје онда када се институционална одговорност претвори у прихватање туђег оквира, у ком је Срби пожељан ако је тих, кооперативан и спреман да своја најважнија питања назове прошлошћу. Такав Србин може добити функцију, медијски простор и дипломатску похвалу, али не може бити пун политички представник народа који тражи истину о свом и положају народа који представља.

Андрија Мандић је годинама градио политички легитимитет на представљању српског народа у Црној Гори. Тај легитимитет није био лични поклон, већ мандат добијен од људи који су очекивали да неко јавно и упорно говори о српском језику, Цркви, Косову, НАТО-у, 1918. години и равноправности Срба, а његова изјава да Црна Гора никада није издала Србију стоји у супротности са тим мандатом.

Осим што је нетачна историјска оцена, она је знак политичког преусмеравања. У њој се види настојање да се српска политика учини прихватљивом за поредак који је годинама настајао на потискивању српског питања. Уместо да мења тај поредак, таква политика почиње да се у њега уклапа у црногорски шаблон и уместо да проширује простор српског националног наратива, она га сужава како не би угрозила позицију у систему.

То је суштински проблем данашње српске политике у Црној Гори. Није највећа опасност у отвореним противницима српског становишта. Они су препознатљиви и доследни у свом односу према Србији, Косову и Метохији, СПЦ и српском језику. Већа опасност настаје када српски представници прихвате да српско питање сведу на меру коју им одређују они који га никада нису признавали у пуном облику.

Историја Црне Горе није једнодимензионална. У њој постоји Црна Гора Његоша, Мојковца и литија, али постоји и Црна Гора Дрљевића и Ђукановића. Постоји Црна Гора која је за Србију гинула, али постоји и званична Црна Гора која је у најважнијим тренуцима савремене историје радила против српских интереса. Озбиљна политика мора да призна обе чињенице. А она политика која признаје само прву постаје митологија, док она која признаје само другу постаје неправда према часној Црној Гори. Зато је потребно говорити прецизно. Није Црна Гора као народна и историјска целина увек издавала Србију. Напротив, често је била један од најтврђих ослонаца српске идеје. Али поједине црногорске власти, покрети и идеологије јесу деловали против Србије.

Политичар који говори у име Срба у Црној Гори мора да зна ту разлику. Ако је не зна, није дорастао историјској теми. Ако је зна, а прећуткује је, онда је проблем много озбиљнији, јер тада није реч о незнању, већ о свесном политичком избору да се истина прилагоди функцији.

Изјава Андрије Мандића зато остаје као документ једног опасног померања и показује како се српска политика може лишити сопственог садржаја док задржава своје име. Она показује како се историјска истина може уступити ради институционалне удобности и како се од народа који је изнео литије, бранио светиње и није пристао на признање тзв. Косова тражи да прихвати ублажену верзију сопствене стварности и по туђој мери. Таква политика нема дубину, историјску снагу и способност да дугорочно брани српски народ, јер се већ на првом великом испиту одрекла јасног српског става.

Србија и Црна Гора могу имати добре односе само ако се у њих угради истина која није препрека помирењу, него његов услов. Помирење без истине претвара се у притисак на жртву да ћути, а братство без памћења, које Андрија Мандић помиње, постаје политичка декорација без моралне границе и постаје његова лична пука техника опстанка на власти.

Због тога реченица да Црна Гора никада није издала Србију не сме остати обична политичка изјава, јер је важна и показује где се данас налази један део српске политике у Црној Гори. А налази се између народа који памти и система који тражи заборав. Тумара између Косова и Метохије као српске ране и власти као политичке користи и између литија као народног сведочанства и институционалне потребе да се буде прихватљив онима који су литије доживљавали као претњу.

У том избору, ко после признања тзв. Косова, уласка у НАТО, удара на Цркву и потискивања српског језика тврди да издаје није било, тај историју преправља у корист тренутне политике и један је од најсигурнијих знакова да је политика изгубила морални ослонац. Српска политика у Црној Гори може опстати само ако поново научи да говори прецизно. Црна Гора као историјска земља српске слободе заслужује поштовање, за разлику од оне која је признала тзв. Косово и која заслужује политичку осуду. Тек када се све то каже, могућ је озбиљан разговор о братству, помирењу и будућности. 

Андрија Мандић је имао прилику да као српски политичар у државној функцији направи ту разлику. Могао је да каже да Црна Гора и Србија морају бити најближе, да је српски народ у Црној Гори мост, да су многе генерације Црногораца часно служиле српској идеји, али и да су поједине власти донеле одлуке које су дубоко повредиле Србију. То би била истина и државништво, као предуслов за помирење које не понижава памћење.

Уместо тога, изговорена је реченица која амнестира све, а таква политика на крају не брани никога, осим сопственог положаја.