Онима које су литије довеле на власт сада смета снага СПЦ

ПОДГОРИЦА – У делу црногорске јавности поново се отвара питање улоге Српске православне цркве у политичком животу Црне Горе, али овога пута кроз безбедносни оквир и причу о могућим изборним ризицима.

Повод је текст објављен у црногорској штампи под насловом „Руске мреже, СПЦ и анти-ЕУ наративи”, заснован на студији Дигиталног форензичког центра, у којем се СПЦ помиње као фактор са значајним мобилизационим капацитетом, чије деловање може да превазиђе верски оквир.

Та оцена говори о политичкој недоследности у Црној Гори, јер мобилизациона снага СПЦ није сметала када су литије 2020. године довеле до пада тродеценијске власти ДПС-а и отвориле простор за промену власти. Напротив, тада је велики део данашњих политичких актера управо на том таласу градио легитимитет.

Данас се, међутим, исти тај друштвени утицај Српске православне цркве све чешће представља као потенцијални проблем за изборни процес, као део ширег пакета у који се стављају руски утицај, анти-ЕУ наративи, питање бирачког списка и права гласа дијаспоре.

Такав приступ има јасну политичку поруку, да је СПЦ била корисна за рушење ДПС-а и тада је њена снага тумачена као израз народне воље, а када се поставља питање српског идентитета, језика, положаја верника и права српског народа, онда се исти утицај приказује као фактор нестабилности.

Посебно је спорно што се СПЦ у таквим анализама не посматра као историјска институција православног народа у Црној Гори, већ се све чешће смешта у контекст геополитичких притисака и страних мрежа. На тај начин се, уместо расправе о правима и равноправности, српско питање гура у безбедносни оквир.

Литије из 2020. године показале су да Српска православна црква има дубоко упориште у народу, али и да та снага није настала преко ноћи, нити као последица било какве спољне операције. Она је произашла из отпора Закону о слободи вероисповести, који је велики број грађана доживео као удар на црквену имовину и верска права.

Због тога се у српској јавности у Црној Гори овакав приступ чита као покушај да се накнадно криминализује енергија која је пресудно утицала на политичке промене. Другим речима, СПЦ није била спорна када је помогла да се промени власт, али постаје спорна када се отвори питање шта су Срби у Црној Гори добили после те промене.

Кључно питање зато више није да ли СПЦ има утицај, јер је то очигледно, већ зашто се тај утицај тумачи различито у зависности од политичке користи. Када је био потребан за смену старог режима, био је демократски капацитет. Када се користи за заштиту идентитета, постаје ризик.