Мама која је увек ту

УПОЗНАЈ СВОГ ПОСЛАНИКА
Лесковчанка Снежана Стојановић-Плавшић, члан Председништва Г17 плус и заменик шефа посланичке групе те странке, троши други посланички мандат у српском парламенту, а спада у оне посланике који врло активно учествују у свим скупштинским збивањима. Уме да буде врло оштра кад са скупштинске говорнице брани своје ставове. Расправу не избегава ни у оним одборима у и комисијама који се баве проблемима сиромаштва. Била је врло активна и у једином скупштинском анкетном одбору – оном у коме су се бавили крађом деце у породилиштима.
Рођена је 1961. године у Лесковцу, где је проживела "врло срећно детињство", завршила гимназију и у који се, по завршетку студија психологије у Нишу, вратила. Отац јој је био директор једне, у то време, успешне фирме, а мајка у "Латексу". Има старију сестру која је педијатар. Захваљујући родитељима који су шездесетих година саградили кућу, породица је остала под истим кровом и кад су се кћерке удале.

"Било је тешко решити стамбени проблем па смо сестра и ја са својим породицама дошле ту да живимо – свако има један ’ниво’ куће, свој стан." Прича да, после свих ових година, тај останак под истим кровом сматра предношћу јер је "породица остала блиска, деца одрастају заједно, па је и мени лакше да се бавим политиком, мама и сестра прискоче у помоћ (смех)."

Желела је да буде архитекта, "чинило ми се да је то диван спој уметности практичних решења", међутим, у гимназији је открила склоност према психологији и изабрала је за животни позив. Дипломирала је на Нишком универзитету 1985. године, уживала је студирајући, а, захваљујући родитељима, није имала ниједну другу бригу осим да учи. А била је, каже, добар студент. И први новац је зарадила на факултету радећи истраживање о психолошким карактеристикама људи који су доживели саобраћајну несрећу. Запослила се, каже, лако јер су у то време тражени психолози за школе, фабрике и у здравству. Она је 18 година радила као психолог у здравству и то у саветовалишту за развојне проблеме при Служби за децу и омладину.

Свог супруга, економисту, упознала је у друштву у Лесковцу, мада је он из Параћина, а венчали су се 1989. године. Имају кћерку од 16 и сина од 11 година. Супруг ради у невладиној организацији, која се бави развојним пројектима и није политички ангажован. Међутим, прича, и она и супруг су деведесетих година учествовали у грађанским протестима, дискутовали с пријатељима, "као и сви други о свему што треба мењати". Да није довољно само причати и протестовати схватила је, каже, 1999. године, кад почело бомбардовање наше земље, дакле, "то је био тренутак када сам размишљала да ли отићи из земље, или остати". Каже да, пошто није могла да оде, "овде су ми пријатељи, породица, све што ми је важно", одлучила је да се политички ангажује, а баш у том тренутку појавила се експертска мрежа Г17 плус и "то је било то". У почетку су и супруг и она били ангажовани у "експертима", али – "схватили смо да не можемо обоје, па смо одлучили да ја наставим, боље ми иде (смех) ". Није се, каже, покајала, мада има тренутака кад се преиспитује. "Али, кад видите неки резултат, онда помислите да вреди. Пошто сам још ту, значи да је тих тренутака више."

Труди се каже, пошто је много одсутна од куће, да, бар, телефоном буде "мама, која је увек ту – нећете веровати колико пута се чујем с децом у току дана, али нисам зато попустљивија према њима – тата је тај који више попушта (смех)". Деца су умела да родитељима покажу, на врло оригиналан начин, како их нема довољно код куће: "У време кампање за председничке изборе 2002. године, када је кандидат био професор Лабус, супруг и ја смо даноноћно радили, а деца су хтела да им купимо хрчка. Како их нисмо ’чули’ они су слоган ’Лабус – најбоље за Србију’ искористили за свој транспарент с којим су нас, једно вече, дочекали: ’Хрчак – најбоље за нашу кућу’. Тад смо их чули, али хрчка нису добили. Можда је слоган био лош (смех).

Због политике је, прича, изгубила неке пријатеље. "Људи очекују нешто од вас, а ја сам у политику ушла да бих радила за опште добро, а не за добро рођака или пријатеља." Ипак, тешко јој пада губитак, па се "понекад преиспитујем да ли сам, можда, била сувише принципијелна".

Нема неки хоби јер нема много времена. "Кад дођем кући, углавном се бацим на чишћење (смех), а велико ми је задовољство и да припремим храну за моју породицу." Сви заједно воле да погледају добар филм, воли да чита, а најбоље опуштање је кад с "кћерком кренем у куповину, то је догађај".