Вајање је велика срећа

Милица Мургић, млада вајарка, добитница је значајне награде „Ристо и Бета Вукановић”, за целокупан рад током студија за 2007/08. годину на Факултету ликовних уметности у Београду. То признање донело јој је прилику да одржи прву самосталну изложбу у галерији ФЛУ током јануара ове године и прикаже публици и стручној јавности студентске радове: аквареле и скулптуре у дрвету, бронзи и гипсу. Прве реакције биле су позитивне, што свакако иде на част њеном професору Николи Вукосављевићу, који је у каталогу изложбе написао: „Имам непогрешив утисак да Милица Мургић никада није била студент већ култивисани тумач властитих мотивских опредељења. Постоји пуно примера који показују њено пажљиво и префињено тражење карактера акта и портрета”.

– Награда „Ристо и Бета Вукановић”, осим самосталне изложбе којом сам се већ представила, омогућиће ми да у мају месец дана одем на студијску размену у Диселдорф, где ће бити обезбеђен простор за рад и контакти са професорима са њихове академије. Планирам да се припремим за боравак у Немачкој, направим скице и тамо реализујем неке нове радове и направим презентацију. Иначе, многи су ми рекли да је добро што сам имала прилике сада, после дипломирања, да изложим своје студентске радове, јер касније не бих имала шансе за то – каже Милица Мургић за „Политику”.

Млада вајарка је до сада добила, осим признања „Ристо и Бета Вукановић”, још три награде на факултету које се додељују за разне области. Прва награда „Кузмановић” јој је додељена за аутопортрет одливен у бронзи, на другој години студија, друга из фонда „Владете Петрића” за скулптуру великог формата, а трећа из фонда „Сретен Стојановић, вајар” за скулптуру у дрвету „Портрет Марине Стојановић” и за двоструки акт.

– Сва ова признања су ми драга. Кад студента похвалите и доделите му награде, то је мотивација за даљи рад. Ипак, прва награда ми је најдража, а ова последња је значајна зато што отвара врата за даље. И то јесте важно зато што се догађа да студенти заврше факултет и силом прилика направе паузу у раду, а ја ћу овај период искористити да се организујем за пут у Диселдорф, да оставим добар утисак, и када се будем вратила да направим и овде изложбу и тако одржим континуитет. Циљ ми је да наставим да се бавим овим послом. Уписала сам и докторске студије које трају три године. На факултету имам услове за рад јер немам приватан простор где бих вајала.

На коментар да бављење скулптуром, рад у камену или бронзи захтева велику енергију и простор, Милица Мургић додаје:

– Скулптура јесте захтевна, тражи енергију, а и програм ФЛУ је добро уобличен, уведе вас у тај свет и створи вам кондицију за рад. Дрво и моделовање у гипсу, што је припрема за ливење у бронзи, највише ми леже. То сам код себе препознала и вајање ме чини срећном.

Милица Мургић не потиче из уметничке породице. Као девојчурак бавила се одбојком и мислила да ће ДИФ бити њен избор, али је курс за цртање све променио. Каже да је као гимназијалка препознала у моменту шта одговара њеном сензибилитету.

– Скулптура је посебан свет, она у визуелном и амбијенталном смислу може да се веже са објектима, позориштем, сликарством. Мултимедијална је сама по себи. А традиционални материјали су добро учило. Могућности су невероватне.