Бруто колач танак за нето потребе

Последњих неколико месеци нема дана да се не укрсте копља економиста и политичара о реалности процењеног овогодишњег раста бруто-домаћег производа од 3,5 одсто. Једни се убише доказујући да је тих 3,5 одсто, с којим се ушло у све рачунице, па и пројекције буџетских издатка, потпуно нереална величина. Из владе, којој не недостају добри зналци економије, али која им се сада прелама кроз политичко огледало, тврде да је тако нешто сасвим могуће. Ако, ипак, и не буде? Па, боже мој – биће ребаланс буџета. Наравно – навише.

Отуда и питања – шта је то бруто-домаћи производ и ко га ствара? Коначно, да ли је те 32 до 33 милијарде евра, по курсу од 93 динара, колико се ове године може очекивати, довољно за све наше апетите, који су, а то не можемо никако скрити, далеко већи од онога што створимо?

Професор др Миладин Ковачевић, заменик директора Републичког завода за статистику и сарадник билтена „Месечне анализе и трендови”, статистичар и економиста, каже, у најкраћем, да се бруто-домаћи производ израчунава тако што се на бруто додату вредност, дакле све оно што се створи током године у једној земљи, дода наплаћени порез, па се тако добијена сума умањи за дате субвенције привреди. БДП чине две производње – размењивих и неразмењивих добара. Роба (индустрија и пољопривреда), а остало су углавном услуге. (Види табелу.). И то је, каже, цела стручна прича, али од које се могу изаткати многе друге, па и ова – због чега стрепимо у ово време опште рецесије?

– Посматрајући статистичке податке од 2000. до 2007, удео пољопривреде у БДП-у у међувремену се преполовио – са 20 одсто пао је на десетак одсто – истиче Ковачевић. – Индустрија је са 25 сишла на 20 одсто, али су зато скочиле услуге. Све то, каже, не значи да мање производимо хране или других потрошних добара, али у структури БДП-а, по базним ценама, њихово учешће опада.

Шта нам то говори?

– Да смо приходе од приватизације, уместо у потрошњу, усмеравали у инфраструктуру, отплату јавног дуга или неизбежне а скупе реформске политике, подигли бисмо кредитни рејтинг земље и самим тим привукли инвестиције у индустрију, а то значи и у оне производне гране које имају много већи извозни потенцијал – указује наш саговорник. – Уместо тога, изгубили смо неке од јаких производњи које су нас пре две деценије одликовале – целокупан металопрерађивачки комплекс, текстил, кожу, обућу... „Застава” је са 200.000 прављених аутомобила 1989. године пала на десетак хиљада. Више не производимо телевизоре, аудио и белу технику... машине алатљике, електро и другу опрему.

Трошећи, најчешће и оно што немамо, а понајмање за инвестиције, кренуо је увоз – гладном тржишту, годинама исцрпљиваном санкцијама, све је требало. Пошто су плате све време реално расле 15 одсто, а БДП од пет до шест одсто, скочио је увоз. Од 13,8 одсто вредности увоза у односу на БДП у 2000. стигли смо, упозорава Ковачевић, до чак 46,3 одсто у 2007. Толики увоз је направио те године трговински робни дефицит од 24,2 одсто БДП. А то је лане било свих осам милијарди евра.

– Било би грешно – упозорава наш саговорник –не рећи да ни извоз у тих седам-осам година није напредовао, али, на нашу жалост, много спорије. Извозом смо 2000. правили свега 6,5 одсто БДП-а, већ 2005. свих 17,7, а 2007. солидних 22,1 одсто. Али, то је мало за оно што нам треба.

Шта нам ваља чинити, јер је јасно да је досадашњи модел развоја, заснован на убрзаној приватизацији, високој потрошњи, ниским инвестицијама, расту свих дефицита и дугова према свету, сасвим исцрпен?

– Србија ове године у најбољој варијанти може да направи од 32 до 33 милијарде евра бруто-домаћег производа, али та јој сума ни изблиза неће бити довољна за све потребе друштва. Зато би било добро да ову, без сваке сумње, веома тешку годину, искористимо за одлучније структурне промене. Ако се отварамо Европи, нека то буде и у инвестиционом погледу. Хајде да донесемо системске и друге прописе који ће инвеститорима широм отворити врата, али то у исти час мора да значи мање корупције, већу ефикасност судова, економску, правну, социјалну па и личну сигурност – истиче Ковачевић.

Коначно, морамо прилагодити државну потрошњу потребама одрживог развоја, а то значи укупну тражњу ускладити са динамиком раста БДП-а. Али, Ковачевић сматра да то не би требало учинити тако да неким половичним и изнуђеним мерама смањујемо поједине елементе јавне потрошње, већ да се целовитом реформом јавног сектора снизе трошкови и истовремено обезбеде порески приходе за социјалне функције државе.