Продужеци на свим утакмицама

Пре пола века, у ово време, наша земља је била европска фудбалска престоница. Од 16. до 20. јуна 1976. Југославија је била домаћин завршног турнира за првака Старог континента. Тада су учествовале само четири репрезентације, које су се пробиле кроз квалификације. На свим утакмицама су играни продужеци (што се раније никада није десило), а у финалу су чак морали и пенали да се шутирају (први пут се тако дошло до шампиона на такмичењу највишег нивоа).

У јануару те године Уефа је одредила нашу земљу за домаћина, али да би Југославија то и била морала је у четвртфиналу да савлада Велс. У Загребу га је победила с 2:0, а у реваншу извукла 1:1 (велшки навијачи су се у Кардифу толико неспортски понашали да је због тога Уефа њиховој репрезентацији забранила учешће на наредном Европском првенству).

Осим домаћина Југославије, право да се боре за звање најбољег на Старом континенту стекли су финалисти претходног Светског шампионата Западна Немачка (избацила Шпанију) и Холандија (надиграла Белгију) и Чехословачка, која је начинила два велика изненађења, јер је у квалификационој групи била успешнија од Енглеске, а у четвртфиналу од Совјетског Савеза, коме је то било први пут да се није пробио у полуфинале (1960. победник, 1964. и 1972. финалиста, а 1968. није имао среће на жребу, који је одлучивао да ли ће у финале он или Италија).

Наши су одредили да се полуфинале игра 16. јуна у Загребу (Холандија – Чехословачка) и 17. јуна у Београду (Југославија – Западна Немачка), да се 18. јуна предахне, да се дан касније игра за треће место у Максимиру, а да финале буде 20. јуна, као и претходна утакмица у главном граду, на Звездином стадиону.

Селектору Младинићу се изашло у сусрет да се 31. коло првенства државе, предвиђено за 9. јун, одигра после Европског првенства да би репрезентација имала време за припреме. Међутим, морао је да чека на играче из иностранства. Џајић је, додуше, убрзо дошао из Француске, али је с пуштањем Каталинског Ница одуговлачила, јер је имала важну утакмицу, а Облак и Попивода су као гастарбајтери морали да се повинују обавезама у Западној Немачкој, па су у наш строј стали тек 13. јуна. Светском и европском прваку бригу је задавао капитен Бекенбауер, јер је у последњем колу уочи доласка нагњечио раме, па је при крају Бајернове утакмице чак и замењен. Његов саиграч Герд Милер је тада дао и 300. гол у првенству, али је остао при својој одлуци да је у финалу Светског првенства 1974. одиграо последњу утакмицу за репрезентацију.

У Загребу су очекивали на трибинама много више гостију из иностранства. Али, из Чехословачке је дошло тек око 350 навијача, а из Холандије око 2.000 навијача (многи од њих су тражили аутограм од селектора противничког тима Јежека, јер је као тренер у Холандији пре тога имао одличан учинак). Због тога је Градско синдикално веће позвало предузећа да откупе карте за своје раднике, а Југословенска народна армија да омогући најбољим војницима да учествују на отварању ПЕФ-а (скраћеница шампионата).

Јежек је са својим играчима прво обавио висинске припреме на Татрама, а потом их уигравао у Прагу. Састав тима најпре није хтео да открије, а онда је пристао да га издиктира дописнику нашег листа из Загреба Зијаду Кршлаку „уз погодбу да га не саопштимо” другој страни. „Чак се издвојио у један кутак хотела „Еспланаде” да га не би чули холандски новинари”.

Његов колега Кнобел је непосредно по доласку био врло предусретљив, али је потом онерасположио новинаре, јер је, „по старом холандском обичају”, решио да састав објави уочи саме утакмице.

Био је уверен у победу свог тима и да ће у финалу да се састане с Југославијом. Холандска експедиција је стигла два сата после чехословачке, „једнообразно обучена у своје познате тамноплаве униформе, са сандуцима непознатог садржаја, са двадесетак лопти итд”, забележио је наш колега Кршлак, као и Кнобелову жељу:

„Једино што још прижељкујем то је – киша. Ми традиционално добро играмо по влажном терену”.

И играло се по киши, а Холандија никад гора! Славни Кројф се није видео на игралишту. Примећен је само по приговорима судији и жутом картону, другом на Европском првенству, због чега није могао да игра на наредној утакмици.

Чехословачка је повела голом капитена Ондруша у 19. минуту, а он, иначе командант своје одбране, и изједначио у 74, док је његов тим био с играчем мање. Минут касније искључен је Нескенс, а после Неходиног гола у 116. црвени картон је добио и Ван Ханегем. Коначан резултат (3:1) поставио је Весели у 119. Била је то сензација над сензацијама, јер је избачена репрезентација за коју се сматрало да је дошла да врати мило за драго Немцима за пораз у финалу Светског првенства у Минхену две године пре тога.