Produžeci na svim utakmicama

Pre pola veka, u ovo vreme, naša zemlja je bila evropska fudbalska prestonica. Od 16. do 20. juna 1976. Jugoslavija je bila domaćin završnog turnira za prvaka Starog kontinenta. Tada su učestvovale samo četiri reprezentacije, koje su se probile kroz kvalifikacije. Na svim utakmicama su igrani produžeci (što se ranije nikada nije desilo), a u finalu su čak morali i penali da se šutiraju (prvi put se tako došlo do šampiona na takmičenju najvišeg nivoa).

U januaru te godine Uefa je odredila našu zemlju za domaćina, ali da bi Jugoslavija to i bila morala je u četvrtfinalu da savlada Vels. U Zagrebu ga je pobedila s 2:0, a u revanšu izvukla 1:1 (velški navijači su se u Kardifu toliko nesportski ponašali da je zbog toga Uefa njihovoj reprezentaciji zabranila učešće na narednom Evropskom prvenstvu).

Osim domaćina Jugoslavije, pravo da se bore za zvanje najboljeg na Starom kontinentu stekli su finalisti prethodnog Svetskog šampionata Zapadna Nemačka (izbacila Španiju) i Holandija (nadigrala Belgiju) i Čehoslovačka, koja je načinila dva velika iznenađenja, jer je u kvalifikacionoj grupi bila uspešnija od Engleske, a u četvrtfinalu od Sovjetskog Saveza, kome je to bilo prvi put da se nije probio u polufinale (1960. pobednik, 1964. i 1972. finalista, a 1968. nije imao sreće na žrebu, koji je odlučivao da li će u finale on ili Italija).

Naši su odredili da se polufinale igra 16. juna u Zagrebu (Holandija – Čehoslovačka) i 17. juna u Beogradu (Jugoslavija – Zapadna Nemačka), da se 18. juna predahne, da se dan kasnije igra za treće mesto u Maksimiru, a da finale bude 20. juna, kao i prethodna utakmica u glavnom gradu, na Zvezdinom stadionu.

Selektoru Mladiniću se izašlo u susret da se 31. kolo prvenstva države, predviđeno za 9. jun, odigra posle Evropskog prvenstva da bi reprezentacija imala vreme za pripreme. Međutim, morao je da čeka na igrače iz inostranstva. Džajić je, doduše, ubrzo došao iz Francuske, ali je s puštanjem Katalinskog Nica odugovlačila, jer je imala važnu utakmicu, a Oblak i Popivoda su kao gastarbajteri morali da se povinuju obavezama u Zapadnoj Nemačkoj, pa su u naš stroj stali tek 13. juna. Svetskom i evropskom prvaku brigu je zadavao kapiten Bekenbauer, jer je u poslednjem kolu uoči dolaska nagnječio rame, pa je pri kraju Bajernove utakmice čak i zamenjen. Njegov saigrač Gerd Miler je tada dao i 300. gol u prvenstvu, ali je ostao pri svojoj odluci da je u finalu Svetskog prvenstva 1974. odigrao poslednju utakmicu za reprezentaciju.

U Zagrebu su očekivali na tribinama mnogo više gostiju iz inostranstva. Ali, iz Čehoslovačke je došlo tek oko 350 navijača, a iz Holandije oko 2.000 navijača (mnogi od njih su tražili autogram od selektora protivničkog tima Ježeka, jer je kao trener u Holandiji pre toga imao odličan učinak). Zbog toga je Gradsko sindikalno veće pozvalo preduzeća da otkupe karte za svoje radnike, a Jugoslovenska narodna armija da omogući najboljim vojnicima da učestvuju na otvaranju PEF-a (skraćenica šampionata).

Ježek je sa svojim igračima prvo obavio visinske pripreme na Tatrama, a potom ih uigravao u Pragu. Sastav tima najpre nije hteo da otkrije, a onda je pristao da ga izdiktira dopisniku našeg lista iz Zagreba Zijadu Kršlaku „uz pogodbu da ga ne saopštimo” drugoj strani. „Čak se izdvojio u jedan kutak hotela „Esplanade” da ga ne bi čuli holandski novinari”.

Njegov kolega Knobel je neposredno po dolasku bio vrlo predusretljiv, ali je potom oneraspoložio novinare, jer je, „po starom holandskom običaju”, rešio da sastav objavi uoči same utakmice.

Bio je uveren u pobedu svog tima i da će u finalu da se sastane s Jugoslavijom. Holandska ekspedicija je stigla dva sata posle čehoslovačke, „jednoobrazno obučena u svoje poznate tamnoplave uniforme, sa sanducima nepoznatog sadržaja, sa dvadesetak lopti itd”, zabeležio je naš kolega Kršlak, kao i Knobelovu želju:

„Jedino što još priželjkujem to je – kiša. Mi tradicionalno dobro igramo po vlažnom terenu”.

I igralo se po kiši, a Holandija nikad gora! Slavni Krojf se nije video na igralištu. Primećen je samo po prigovorima sudiji i žutom kartonu, drugom na Evropskom prvenstvu, zbog čega nije mogao da igra na narednoj utakmici.

Čehoslovačka je povela golom kapitena Ondruša u 19. minutu, a on, inače komandant svoje odbrane, i izjednačio u 74, dok je njegov tim bio s igračem manje. Minut kasnije isključen je Neskens, a posle Nehodinog gola u 116. crveni karton je dobio i Van Hanegem. Konačan rezultat (3:1) postavio je Veseli u 119. Bila je to senzacija nad senzacijama, jer je izbačena reprezentacija za koju se smatralo da je došla da vrati milo za drago Nemcima za poraz u finalu Svetskog prvenstva u Minhenu dve godine pre toga.