Оскар, влада и кртице

Организаторе доделе Оскара и српску владу мучи иста брига: ко је кртица? Америчка филмска кртица је, пре свечане доделе Оскара, објавила строго чувану филмску тајну – ко су добитници, а српска владајућа кртица – неуспешно скривану државну тајну – да српски порески обвезници финансирају силеџије. И, каква случајност – и у Америци и у Србији – показало се да је откривена тајна – истинита. Добитник је „Милионер из блата”. У Холивуду је то истоимени филм, а у Србији је то: милионска пљачка сиротиње. Мада се блато из назива филма веома уклапа у српски политички миље.

Ако је државни интерес да се не батргамо са Американцима, па да им влада цалне 900.000 то би још понеко могао и да разуме. Али да даје још 100.000 долара изгреднику, који треба да чами у затвору, уместо што шета по скупштини – то ником нормалном није јасно.

У серији „Бела лађа” само Шојић и премијер не знају да је кртица, заправо, премијерова секретарица Мелиса. У нашој влади још се не зна ко је. Изгледа да у влади седе све сами необавештени Шојићи, а тиме пада у воду илузија да смо ове бирали како више не бисмо гледали необавештене. Али у прошлој влади је необавештених било комада један, а у овој – комада сви. Зараза се шири.

Са становишта бројних грађана ове земље – дотичну кртицу требало би прогласити народним херојем. Јер чистим јунаштвом може се сматрати одавање тајнекоја има за циљ да сакрије беспризорност, дрскост и превару. Неки кажу да влада није имала избора. Имала је. Наш Устав не забрањује изручење. То спречава један члан кривичног закона. Влада је могла по хитном поступку да предложи скупштини измену тог члана закона. Ако су испоручени Хашком суду толики оптужени – зашто не би и студент кабадахија, који је, узурпацијом државе, побегао са суђења? И да ли ће евентуални упис на факултет спречити од изручења и Ратка Младића? Па ћемо плаћати и његову слободу.

И још нешто. Садашње владајуће странке буниле су се кад је бивша влада плаћала баснословне суме хашким оптуженицима да би се добровољно предали. Кад су били лицемерни: онда или сада?

Вероватно милион долара вреди до сада незамисливо откриће да и међу министрима има поштених. Мада, власт мисли да је народни јунак заправо криминалац, који ће, како ствари стоје, можда робијати у истој ћелији са, из буџета дотираним, насилником.

Ово је историјски преседан, јер влада признаје да је најмање један од њих криминалац. И не зна се зашто га, уместо у Немањиној, траже у „Борби”. Алиуредница тврдог срца била/ и од срца тајну не открила. Чиме се показало да су новинари много бољи чувари тајни од министара, што наредни мандатар мора узети у обзир уколико буде желео нешто да муља.

Ту се, у позитивном смислу, истакао министар полиције Ивица Дачић. Он је на време укапирао да му неко смешта стари слобистичко-радикалски приступ „слободи” медија и крајње одлучно, храбро и честито није пристао да то прогута, рекавши да док је он министар полиције „сигурно нико неће долазити у медије, затварати медије, нити хапсити новинаре”. Тиме је себи уписао велико позитивно бројање.

Ипак, дотично сумњиво лице би једног дана могло узети ствари у своје руке. Боже Господе, помози само да то сумњиво лице, та кртица, тај херој над херојима – није Млађан Динкић, јер бих у том случају дошао у неиздрживу позицију. Морао бих да се и даље дивим анонимној кртици, која би у том, хипотетичком случају, била Динкић, коме се иначе уопште не дивим – и сигурно бих, под дејством хормона беса, некога претукао – чиме бих обезбедио и жртву и себе – што је постао легалан бизнис одлуком наше владе, која се има сматрати државном тајном.

Додуше, каква држава – таква и тајна.