Oskar, vlada i krtice

Organizatore dodele Oskara i srpsku vladu muči ista briga: ko je krtica? Američka filmska krtica je, pre svečane dodele Oskara, objavila strogo čuvanu filmsku tajnu – ko su dobitnici, a srpska vladajuća krtica – neuspešno skrivanu državnu tajnu – da srpski poreski obveznici finansiraju siledžije. I, kakva slučajnost – i u Americi i u Srbiji – pokazalo se da je otkrivena tajna – istinita. Dobitnik je „Milioner iz blata”. U Holivudu je to istoimeni film, a u Srbiji je to: milionska pljačka sirotinje. Mada se blato iz naziva filma veoma uklapa u srpski politički milje.

Ako je državni interes da se ne batrgamo sa Amerikancima, pa da im vlada calne 900.000 to bi još poneko mogao i da razume. Ali da daje još 100.000 dolara izgredniku, koji treba da čami u zatvoru, umesto što šeta po skupštini – to nikom normalnom nije jasno.

U seriji „Bela lađa” samo Šojić i premijer ne znaju da je krtica, zapravo, premijerova sekretarica Melisa. U našoj vladi još se ne zna ko je. Izgleda da u vladi sede sve sami neobavešteni Šojići, a time pada u vodu iluzija da smo ove birali kako više ne bismo gledali neobaveštene. Ali u prošloj vladi je neobaveštenih bilo komada jedan, a u ovoj – komada svi. Zaraza se širi.

Sa stanovišta brojnih građana ove zemlje – dotičnu krticu trebalo bi proglasiti narodnim herojem. Jer čistim junaštvom može se smatrati odavanje tajnekoja ima za cilj da sakrije besprizornost, drskost i prevaru. Neki kažu da vlada nije imala izbora. Imala je. Naš Ustav ne zabranjuje izručenje. To sprečava jedan član krivičnog zakona. Vlada je mogla po hitnom postupku da predloži skupštini izmenu tog člana zakona. Ako su isporučeni Haškom sudu toliki optuženi – zašto ne bi i student kabadahija, koji je, uzurpacijom države, pobegao sa suđenja? I da li će eventualni upis na fakultet sprečiti od izručenja i Ratka Mladića? Pa ćemo plaćati i njegovu slobodu.

I još nešto. Sadašnje vladajuće stranke bunile su se kad je bivša vlada plaćala basnoslovne sume haškim optuženicima da bi se dobrovoljno predali. Kad su bili licemerni: onda ili sada?

Verovatno milion dolara vredi do sada nezamislivo otkriće da i među ministrima ima poštenih. Mada, vlast misli da je narodni junak zapravo kriminalac, koji će, kako stvari stoje, možda robijati u istoj ćeliji sa, iz budžeta dotiranim, nasilnikom.

Ovo je istorijski presedan, jer vlada priznaje da je najmanje jedan od njih kriminalac. I ne zna se zašto ga, umesto u Nemanjinoj, traže u „Borbi”. Aliurednica tvrdog srca bila/ i od srca tajnu ne otkrila. Čime se pokazalo da su novinari mnogo bolji čuvari tajni od ministara, što naredni mandatar mora uzeti u obzir ukoliko bude želeo nešto da mulja.

Tu se, u pozitivnom smislu, istakao ministar policije Ivica Dačić. On je na vreme ukapirao da mu neko smešta stari slobističko-radikalski pristup „slobodi” medija i krajnje odlučno, hrabro i čestito nije pristao da to proguta, rekavši da dok je on ministar policije „sigurno niko neće dolaziti u medije, zatvarati medije, niti hapsiti novinare”. Time je sebi upisao veliko pozitivno brojanje.

Ipak, dotično sumnjivo lice bi jednog dana moglo uzeti stvari u svoje ruke. Bože Gospode, pomozi samo da to sumnjivo lice, ta krtica, taj heroj nad herojima – nije Mlađan Dinkić, jer bih u tom slučaju došao u neizdrživu poziciju. Morao bih da se i dalje divim anonimnoj krtici, koja bi u tom, hipotetičkom slučaju, bila Dinkić, kome se inače uopšte ne divim – i sigurno bih, pod dejstvom hormona besa, nekoga pretukao – čime bih obezbedio i žrtvu i sebe – što je postao legalan biznis odlukom naše vlade, koja se ima smatrati državnom tajnom.

Doduše, kakva država – takva i tajna.