СОС за други покушај

У СОС-у за жене дискриминисане на радном месту УГС Независност свакодневно се сусрећемо с проблемима педесетогодишњакиња које су остале без посла. Многе од њих су раније радиле у великим предузећима у државној (друштвеној) својини, у банкама итд. затим су као „технолошки вишак” остали без свог радног места. Покушале су поново да се запосле код нових приватних послодаваца. Радиле су код њих извесно време и – поново добиле отказ. Кад после тог отказа дођу код нас да се жале прво их упућујемо у ПИО фонд у Немањину да видимо да ли су им послодавци уплаћивали доприносе. Нажалост, наше је искуство да од 70 до 80 одсто послодаваца доприносе не плаћа редовно. Тада почиње наша заједничка борба да им послодавци доприносе уплате да би ове раднице стекле право на пензију.

Ево, данас је код нас била госпођа која је радила пет месеци у једној малој фирми, али између ње и послодавца дошло је до разлаза, јер послодавац није плаћао своје обавезе држави, а госпођа која је радила као књиговођа тражила је од њега да то чини. Јер инспекција од ње тражи уредне књиге. Послодавац јој је, због тих сталних њених упозорења, дао отказ, проглашавајући је технолошким вишком, будући да и самосталне агенције обављају послове које је ова госпођа радила. Послодавац је у обавези да јој исплати три просечне зараде и годишњи одмор и тиме је за њега сарадња завршена.

Ако судским путем и изборе право да се врате на посао, многе од ових жена то не желе, јер нису спремне да поново преживљавају оно што су преживеле.

Често се суочавамо и с проблемима жена које су биле запослене код својих мужева. Кад између њих дође до разлаза, оне нам се жале да нису добијале никакву накнаду за рад, а испоставља се и да им мужеви нису уплаћивали доприносе.

Положај жена отежава и то што већина њих нема никакву имовину. Јер, оне, по правилу, нису власнице станова и кућа него су то њихови мужеви или родитељи. Да су власнице некретнина могле би евентуално да користе новац од продаје за покретање бизниса.

Удео жена са средњом стручном спремом које су остале без посла велики је, а то је нарочито проблем старијих. Послодавци обично траже млађе жене, оне од 20 до 30 година. Жена која је радила у банци 20 година конкурисала је пет пута за рад на истим пословима и сваки пут су јој тражили фотографију. Старије жене примају евентуално за „рад на црно” у неформалној економији, у трговини, за услуге чишћења и сл.

Факултетски образоване старије жене су у повољнијем положају. Ако и не могу да се запосле на неодређено време, оне раде по уговору о делу -– продају своје знање. С онима које имају средњу стручну спрему је теже. Оне би требало да се преквалификују, али кад неко има 50 година, то није баш лако.

Ко се од старијих жена ипак запошљава? То су пре свега факултетски образоване жене, оне са специфичним знањима, које раде на компјутеру, знају стране језике итд. По правилу, лакше решавају своје проблеме и жене које се удруже па заједно оснују фирму која се, на пример, бави књиговодственим пословима или неким услугама, израдом разних предмета. Лакше се сналазе оне које су прилагодљивије на нове захтеве тржишта. Оне које знају да се организују и траже заштиту синдиката.

Старије незапослене жене данас плаћају данак нашој навици да женска деца треба да се школују за лакша административна занимања, управо она која данас никоме нису потребна. То је било школовање женске деце за зависни положај у друштву, и то је та генерација на чијим лошим искуствима сад можемо да се учимо.

Адвокат, СОС за жене дискриминисане на радном месту УГС Независност