Усамљеност отуђи човека од самог себе

Свака шеста особа на свету између 2014. и 2023. године искусила је шта значи усамљеност. Овај проблем није најизраженији код старијих, већ код младих људи. Највише погађа адолесценте од 13 до 17 година (20,9 одсто) и младе одрасле људе од 18 до 29 година (17,4 одсто), а смањује се са годинама. Како истичу у Градском заводу за јавно здравље, чешћа је у земљама са ниским приходима, где готово четвртина становника (24 одсто) изјављује да се осећа усамљено, док европски регион има најнижи удео усамљених особа, око 10 одсто.
Разлике између мушкараца и жена на први поглед нису велике, али су поново израженије у млађим добним групама, тако да је међу адолесцентима усамљено 24 одсто девојака и 17 одсто младића. Ово је важна тема јер је повезаност основна људска потреба, која штити здравље током целог живота, смањује ризик од менталних поремећаја, хроничних болести, па чак и преране смрти.
Како истиче Кристина Вујовић, психолог и психотерапеут, усамљеност и социјална изолација повезане су са здравственим проблемима, као што су кардиоваскуларне болести, поремећаји спавања, промене у имунолошком систему и Алцхајмерова болест. Такође су повезане са проблемима са менталним здрављем, као што су депресија и алкохолизам. Поред тога, усамљеност и социјална изолација повезују се са повећаним ризиком од превремене смртности.

– У времену када нам је контакт са другима лако доступан, немамо утисак да смо све усамљенији. Многобројна познанства ван нашег уског круга људи дају нам имагинарни осећај да смо повезани са другима. Међутим, свако од нас може да се запита колико пута нам се десило да нам окружење не одговара. Када у пријатељским и партнерским односима не осећамо да растемо, долази до удаљавања, а на крају и до разилажења. Уколико окружење није у складу са нама, прва опција је да му се прилагођавамо, по цену да изгубимо себе. Нажалост, тада неки људи нису спремни да промене окружење и неретко остају у незадовољавајућим односима. У реду је да прерастемо неке људе, па и читаво окружење. Страх од непознатог је тада природан, али је потребно да превлада храброст да отпочнемо живот из почетка – нагласила је Вујовићева.

Када човек осећа да се не уклапа, биће уверен да је безболније да се задовољи оним што има. Понекад људи могу да буду вођени тиме да прихвате оне односе који су им доступни, јер је страшније да трагају за оним што заслужују. Наша саговорница напомиње да у тој потрази постоји празан ход који је посебно фрустрирајући, зато што је у овој фази усамљеност неизбежна.

– Цена коју бирамо је да ли ћемо бити квалитетно сами или ћемо се осећати усамљено у незадовољавајућим односима. Тако настаје усамљеност која на крају отуђи човека од самог себе. Прилагођавање другима, које често изгледа као утапање и стапање са оним што се од нас захтева, доводи до стагнације односа, али и до стагнације личног развоја. То су најчешће односи који су мртви, али функционишу због устаљености и осећаја да је већ уложено много ресурса да би се сада све срушило. Сама физичка присутност, односно чињеница да неко проводи много времена са нама не значи нужно да је тај однос квалитетан. Штавише, ако нисмо у стању да са неким поделимо своју рањивост, истинска блискост изостаје. Бити рањив са неким подразумева спремност да отворено изражавамо своја осећања и потребе. То значи да можемо да кажемо када нам нечије понашање засмета или нас повреди, без страха да ћемо због тога бити одбачени – наводи наша саговорница.

Када у породичним, партнерским или пријатељским односима губимо своје хобије и интересовања, отуђујемо се и од себе самих. Тада постајемо она верзија себе која се од нас очекује, у зависности од друштвених улога које имамо.

– Потребно је да прихватимо да смо пре уласка у односе са другим људима индивидуе за себе – са својим потребама, циљевима и активностима које волимо. Поред тога, у блиским односима важно је да задржимо и заједничке активности и мале ритуале који нас дугорочно повезују. Такође је пожељно задржати простор међусобног истраживања, где смо спонтани и слободни да откривамо нове ствари једни о другима и тако стварамо нови ниво повезаности – истиче Вујовићева.

У време када се усамљеност и социјална изолација све више помињу и препознају као јавноздравствени и друштвени изазов, Светска здравствена организација је усвојила и прву резолуцију о друштвеној повезаности. Извештај међународне комисије покушао је да систематски сагледа и прикаже значај социјалне повезаности за здравље и друштво у целини током пандемије ковида 19, када су контакти били ограничени, милиони људи широм света искусили су шта значи бити заиста изолован и колико социјални односи заправо доприносе квалитету свакодневног живота, расположењу и здрављу.

Дигиталне технологије, друштвене мреже и вештачка интелигенција данас умногоме обликују начин на који комуницирамо и градимо односе. У времену убрзаних и дугорочних промена у друштву, урбанизације и снажне индивидуализације, постепено слабе традиционални облици заједништва људи. Иако се повезујемо на нове начине, често се и удаљавамо једни од других.