У Даунинг стрит се готово сигурно усељава краљ севера

Ка­да је у по­не­де­љак сти­гао у Вест­мин­стер­ску па­ла­ту, са­мо не­ко­ли­ко са­ти на­кон што је Кир Стар­мер под­нео остав­ку на ме­сто пре­ми­је­ра, Ен­ди­ју Бер­на­му је­ди­но је не­до­ста­јао мит­ски мач из­ву­чен из ка­ме­на да упот­пу­ни спек­такл. Бив­ши гра­до­на­чел­ник Ман­че­сте­ра са сти­лом је ушао са­лу да по­ло­жи по­сла­нич­ку за­кле­тву, на­пра­вио је сел­фи са сто­ти­на­ма ко­ле­га из Ла­бу­ри­стич­ке пар­ти­је иза се­бе, док су они ра­ши­ри­ли осме­хе због на­де ко­ја, ка­ко ве­ру­ју, до­ла­зи.

Са­да се ве­ру­је да ће Бер­нам за­ме­ни­ти Стар­ме­ра у Да­у­нинг стри­ту 10. Уко­ли­ко по­ста­не на­след­ник, уско­ро ће пре­у­зе­ти Вла­ду ко­ја се су­о­ча­ва са свим истим иза­зо­ви­ма ко­ји су ути­ца­ли да се окон­ча Стар­ме­ров ман­дат на­кон ма­ње од две по­ли­тич­ки ис­цр­пљу­ју­ће го­ди­не. Ме­ђу њи­ма су по­су­ста­ла еко­но­ми­ја, све ја­чи на­лет крај­ње де­сни­це и тур­бу­лен­тан од­нос са аме­рич­ким пред­сед­ни­ком До­нал­дом Трам­пом, ко­ји је и на­кон остав­ке кри­ти­ко­вао Стар­ме­ра да је по­др­шку САД пру­жио „тек кад су по­бе­ди­ли у ра­ту са Ира­ном”.

Бер­нам сва­ка­ко ни­је оми­љен ме­ђу љу­ди­ма са фи­нан­сиј­ских тр­жи­шта. Још про­шле је­се­ни, ка­да је на­ја­вио пре­ми­јер­ске ам­би­ци­је, лон­дон­ски Си­ти га је озна­чио као нај­го­рег мо­гу­ћег кан­ди­да­та за бу­ду­ћег ше­фа вла­де за­то што је ре­као да же­ли да пре­кр­ши фи­скал­на пра­ви­ла и по­ве­ћа за­ду­жи­ва­ње ка­ко би фи­нан­си­рао јав­ну по­тро­шњу. У тре­нут­ку ка­да Лон­дон при­вла­чи по­себ­ну па­жњу због ви­со­ког ни­воа бу­џет­ског де­фи­ци­та и јав­ног ду­га, то ни­је нај­бо­ља пре­по­ру­ка за ста­бил­ност. Бер­ма­но­ва фи­ло­зо­фи­ја „ман­че­сте­ри­зма” пре све­га укљу­чу­је на­ци­о­на­ли­за­ци­је, или ба­рем јав­ну кон­тро­лу кључ­них слу­жби, по­чев од во­де и елек­трич­не енер­ги­је, ка­ко је ра­ни­је оце­нио „Гар­ди­јан”.

Стар­мер је ре­као да је за­тра­жио од управ­ног те­ла Ла­бу­ри­стич­ке пар­ти­је да утвр­ди рас­по­ред за ње­го­ву за­ме­ну, при че­му но­ми­на­ци­је по­чи­њу 9. ју­ла и за­вр­ша­ва­ју се до лет­ње па­у­зе пар­ла­мен­та 16. ју­ла. По­тен­ци­јал­ни кан­ди­да­ти до та­да мо­ра­ју да обез­бе­де по­др­шку нај­ма­ње 81 по­сла­ни­ка Ла­бу­ри­стич­ке пар­ти­је. Иако се ве­ру­је да би Бер­нам мо­гао по­ста­ти пре­ми­јер већ 17. ју­ла као је­ди­ни кан­ди­дат, ве­ли­ки део ла­бу­ри­ста ни­је за­до­во­љан иде­јом да ли­дер бу­де чо­век чи­је по­ли­тич­ке иде­је ни­су би­ле про­ве­ре­не кроз тр­ку за стра­нач­ко вођ­ство. Сто­га, нај­ма­ње два ви­со­ка по­сла­ни­ка стран­ке раз­ма­тра­ју по­кре­та­ње кан­ди­да­ту­ра за ли­де­ра ка­ко би спре­чи­ли Бер­на­ма да сед­не у Да­у­нинг стрит без зва­нич­ног из­бор­ног про­це­са. Бив­ши ми­ни­стар ору­жа­них сна­га Ал Карнс ре­као је да раз­ма­тра мо­гућ­ност да се кан­ди­ду­је, док ни глав­ни се­кре­тар у Стар­ме­ро­вој вла­ди, Да­рен Џонс, ни­је ис­кљу­чио иза­зов, пре­нео је „Би-Би-Си”.

Ме­ђу­тим, чо­век за ко­га се ра­ни­је сма­тра­ло да је нај­ве­ро­ват­ни­ји кан­ди­дат за ула­зак у тр­ку, Вес Стри­тинг, бив­ши ми­ни­стар здра­вља, од­у­стао је у по­не­де­љак од ам­би­ци­ја и јав­но по­др­жао Бер­на­ма, чи­ме му је до­дат­но олак­шао пут. Уко­ли­ко не­ким слу­ча­јем још не­ко осим Бер­на­ма успе да обез­бе­ди до­вољ­но по­др­шке стран­ци, ко­нач­на од­лу­ка би се до­не­ла гла­са­њем чла­но­ва Ла­бу­ри­стич­ке пар­ти­је ко­ји пла­ћа­ју чла­на­ри­ну, као и при­дру­же­них син­ди­кал­них при­ста­ли­ца. У том слу­ча­ју, но­ви ли­дер би до­шао на функ­ци­ју пре не­го што се пар­ла­мент вра­ти у сеп­тем­бру.

Основ­но пи­та­ње у Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји је ко мо­же да из­ву­че зе­мљу из кри­зе. Иако је то огро­ман за­да­так и за Бер­на­ма и за дру­ге кан­ди­да­те, ана­ли­ти­ча­ри сма­тра­ју да би ха­ри­зма бив­шег гра­до­на­чел­ни­ка Ман­че­сте­ра бар мо­гла да по­мог­не да се убла­жи при­ча крај­ње де­сни­чар­ског ли­де­ра Ре­форм УК Нај­џе­ла Фа­ра­жа о „ели­та­ма из Вест­мин­сте­ра ко­је не ма­ре за оби­чан на­род”. Бер­нам је сте­као ре­пу­та­ци­ју чо­ве­ка ко­ји се за­у­зи­ма за њих. Као гра­до­на­чел­ник, по­ни­штио је при­ва­ти­за­ци­ју си­сте­ма ауто­бу­ског пре­во­за у Ман­че­сте­ру, увев­ши јеф­тин јав­ни пре­воз, ко­ји је за од­ре­ђе­не гру­пе бес­пла­тан. То­ком пан­де­ми­је ви­ру­са ко­ро­на, ње­го­ви про­те­сти про­тив стро­гих ме­ра за­тва­ра­ња до­не­ли су му на­ди­мак „Краљ се­ве­ра”. Ње­го­ви обо­жа­ва­о­ци се на­да­ју да мо­жда има оно што је по­треб­но да по­бе­ди Фа­ра­жа, што је тре­нут­но нај­ве­ћи при­о­ри­тет Ла­бу­ри­стич­ке пар­ти­је. Али чак и то би мо­гло зах­те­ва­ти ви­ше од ха­ри­зме и се­вер­њач­ког ак­цен­та. Ако Бер­нам по­ста­не шеф Вла­де, има­ће три го­ди­не до сле­де­ћих из­бо­ра да по­ка­же ре­зул­та­те. Али још од Брег­зи­та пре де­сет го­ди­на ни­ко то­ли­ко ду­го ни­је ус­пео да оп­ста­не на функ­ци­ји.

Упр­кос по­зи­ви­ма Фа­ра­жа да се рас­пи­шу из­бо­ри, све док ла­бу­ри­сти има­ју ве­ћи­ну у до­њем до­му, они има­ју пра­во да вла­да­ју. Као што су то не­дав­но чи­ни­ли кон­зер­ва­тив­ци про­ме­на­ма из­ме­ђу Те­ре­зе Меј и Бо­ри­са Џон­со­на, па Лиз Трас и Ри­ши­ја Су­на­ка. У то­ме не­ма ни­шта нео­бич­но. Али, пра­ви про­блем са Ве­ли­ком Бри­та­ни­јом је, чи­ни се, крај дво­пар­тиј­ског си­сте­ма. Са пет стра­на­ка ко­је се са­да так­ми­че за ве­ли­ки део би­рач­ког те­ла на сле­де­ћим оп­штим из­бо­ри­ма по­сто­ји ри­зик од још ве­ће не­ста­бил­но­сти, са па­ра­ли­зо­ва­ним пар­ла­мен­том у ко­јем ни­ко не­ма ве­ћи­ну.