Лако је бити шеф!!!

Хајде да направимо експеримент! Шта мислите, да дамо најбољим и најуспешнијим бизнисменима, који управљају огромним бројем људи, само два, да кажем слободна, нормална детета са својим нормалним дневним потребама. Да ли би се снашли? Па, не верујем...

Имају Американци пуно фантастичних књига. На пример, „Getting to yes”, што би рекли, како да одмах, чим кренеш да излажеш, видиш како ти сви потврђују, захвално климају главом и у очима им видиш да се већ практично надовезују својим конкретним идејама подржавајући твој пројекат.
Али, то важи само за пословни свет. А њима је лако. Мада мисле да им је најтеже. Много теже је бити РОДИТЕЉ. У пословном свету постоје тачно одређена правила, у дечијем НЕ! У пословном свету врти се новац, а у дечијем ?

У пословном свету се зна ко је шеф, у дечијем се ДЕТЕ осећа, понаша и што је најгоре захтева да буде шеф!

А шта ја, као родитељ да урадим? Не желим да намећем детету апсолутни ауторитет, не желим да га васпитавам батинама, нека се дете осећа „као шеф“, али како да га научим да воли, поштује, слуша, поклања, а у исто време да жели најбоље само себи, јер многи психолози хвале ту дечију себичност и мисле да је неопходна за развојни пут.

Још није ни написана та књига за родитеље “Getting to yes”. Верујем да би била разграбљена. Али, немогуће је написати књигу која ће ти дати савете како да твоје дете на сваку твоју каже ДА. Реч која лечи моје родитељске живце. Истина постоје разни приручници, али сваки родитељ мора да одлучи и храбро крене да пише свој приручник, иначе је готов. То је то. Сам са својим детететом је једина могућност. Храбро!!

Одрасли деле одговорност по секторима, и скоро све се подразумева, а родитељима припада та обавезна бескрајна упорност, стрпљивост да сваким својим гестом потврђујју детету да је Љубав основни покретач свих односа у породици. Нема места за лакше категорије које припадају пословном свету- власт, и увећевање власти, моћ, и јачање сопствене, кажњавање, тензија, стрес....

Шеф може „да те држи у шаци“! Хајде, држи било које дете „у шаци“?

Не може и не сме а морам да га усмеравам и припремам за живот. Како?

Највише што могу да урадим да одвратим дете од неког циља, (наравно у неким ситуацијама, не уобичајено ) је да га залепим испред ТВа. Aли сада је омиљени лик цртаног филма агресиван, неприлагођен, безобразан, бескрајно вешт техничар, сам против свих, па да видиш кад дете добије своју дозу ујутру, у подне, поподне и пред спавање, што му омогућава његов омиљени дечији програм. Хоћу да кажем- биће још горе, боље не прилепити дете уз Тв. Некако сам себе „прилепиш“, јер од серија за децу, тешко да су деца нешто боља. Једино је боље шефовима, да поново направим паралелу, који бирају те програме и шаљу нам их директ у дечије собице.
Деца су мала, не могу да преузму одговорност, зато родитељи морају. Можда грешим?

Практично не постоји дечија проблематика. Увек су родитељи криви! Можемо понекад и да се тешимо, уствари нашалимо: Значи не ми, па шта ми ту можемо, него наши родитељи, а онда то значи не наши родитељи, него су забрљали њихови родитељи .....а све се утисне у „јадну“ дечију душу...

Деца нису ни ту крива, јер деца имају природну потребу да се за неког „прилепе“, да им неко поклања пажњу и да се налази поред њих...Мајка и дете се сматрају узајамно повезаним органима једног истог организма! Међу њима постоји нарочита веза, нека готово магнетска привлачност. Мајка зрачи невидљивим моћима на које је дете навикло и које му значе неопходну помоћ у првим и тешким данима прилагођавања.

Али, после одређеног периода дете се отме, та привлачност није, чини ми се, толико магична (има много „магичнијих“ стврари од маме, на пример ЧОКОЛАДА!). Али дете се наврзме, навикне да родитељ буде ту , непрестално ту, у том „облику“- пун разумевања, љубави, али без икаквих сопствених жеља, циљева које поставља свом детету. Дете неће да слуша. Има своје потребе, и тако долази до тога да мајке полуде, али буквално, од убеђивања. Али ако не убеђујем изгледа као да сам дигла руке од сопственог детета. Опет, није оно криво што је везано па сад више не треба да буде. Толико!!

Убеђивање спада у најисцрпљујући посао. Лако је шефу, лако је преговарати. Овде нема преговарања. У најтежа убеђивања спадају објашњавања око најобичнијих, елементарних ствари. То ни један шеф не би издржао у трајању једног састанка, `ајд да кажемо 2 сата!

Јутро. Тонски запис. Деца иду у школу, значи преподневна смена. Пет гласова истовремено.
Да ли да обучем ове плаве или је боље оне моје крем чарапе, или да обучем оне вунене, хладно је, па реци ми...Е, нећу да се обучем...

Нећу да доручкујем, рекли сте крофне, где су крофне, обећали сте, нећу да једем...
Боли ме глава , нећу у школу, зашто толико рано, стварно ме боли глава и мука ми је и ...нећу да идем...

Где ми је „Свет око нас“? Е, па овде сам оставио и баш ме брига, нећу ни да тражим...
Нећу ту црвену јакну, хоћу ову, није летња, е па, нећу у школу....

Ово све је трајање три секунде, пошто иде синхроно.. А речи убеђивања се знају напамет. Значи, зашто понављати? И? Шта урадити? Ставити осмех на лице и храбро се суочити са вољеним бићима, радосно закорачити у нови зимски дан!!!

А шта би шеф урадио да му се овако понашају његови службеници?

На састанцима се зна ред. И, зна се шта иде прво. Секретарица прилази насмејана, дошла је макар 15 минута раније да скува кафу и пита, наравно.

Добро јутро, да ли сте за кафицу?

У дечијем свету нема те „кафице“ ни у ком облику. Можда у скривеном, јер деца као и животињице одмах осете тај тренутак кад си се „одвојио“, и поготово ако је то нешто што волиш и опушта те, на пример најбоља другарица и пар речи с њом. Нееее!! Деца осете тај тренутак као издају и ухвати их паничан страх и долази до још јачег прилепљивања. Често маме не могу ни у тоалет, а камоли да се окупају. Неко ће сигурно препознати ове ситуацује.

Природа се побринула за жене које треба да се породе. Организам лучи седатив, природни седатив да би се опустили. Наш организам вероватно, ма сигурно, лучи неке одбрамбене еликсире, иначе, реално, ко то може да издржи?

Свако дете је појединац, личност. Све је индивидуално, нема глобалног решења, свако дете је свет за себе и тражи своје, тако да мајка мора да се посвети детету лично. Само њему, и то да пронађе Његов начин.

Да ли има бар мало места у пословном свету за индивидуалност и дал` се неко мучи око особености? Тешко. Тешко би то и ишло...

Кад размислим, јесте напорно али, колико присилно стечених вештина сам ја стекла? Изненадим се до које мере ствари у нашој кући постоје у мојој глави. Колико се сећам детаља, што материјалних, што духовних? Боља сам од црвенокосе Винкс, омиљене виле свих девојчица у овом граду!

Свака мама има скривене моћи и развијене вештине да може да заигра у Матриксу 5, или већ којем броју; у том сложеном, умноженом и запетљаном свету у световима. Не морам да играм игрице..Па и немам времена... Играм у неколико димензија истовремено по цео дан и ноћ! Без радног времена !

Ауторка је по професији драматург, а аматерски одгаја петоро деце