Lako je biti šef!!!

Hajde da napravimo eksperiment! Šta mislite, da damo najboljim i najuspešnijim biznismenima, koji upravljaju ogromnim brojem ljudi, samo dva, da kažem slobodna, normalna deteta sa svojim normalnim dnevnim potrebama. Da li bi se snašli? Pa, ne verujem...

Imaju Amerikanci puno fantastičnih knjiga. Na primer, „Getting to yes”, što bi rekli, kako da odmah, čim kreneš da izlažeš, vidiš kako ti svi potvrđuju, zahvalno klimaju glavom i u očima im vidiš da se već praktično nadovezuju svojim konkretnim idejama podržavajući tvoj projekat.
Ali, to važi samo za poslovni svet. A njima je lako. Mada misle da im je najteže. Mnogo teže je biti RODITELj. U poslovnom svetu postoje tačno određena pravila, u dečijem NE! U poslovnom svetu vrti se novac, a u dečijem ?

U poslovnom svetu se zna ko je šef, u dečijem se DETE oseća, ponaša i što je najgore zahteva da bude šef!

A šta ja, kao roditelj da uradim? Ne želim da namećem detetu apsolutni autoritet, ne želim da ga vaspitavam batinama, neka se dete oseća „kao šef“, ali kako da ga naučim da voli, poštuje, sluša, poklanja, a u isto vreme da želi najbolje samo sebi, jer mnogi psiholozi hvale tu dečiju sebičnost i misle da je neophodna za razvojni put.

Još nije ni napisana ta knjiga za roditelje “Getting to yes”. Verujem da bi bila razgrabljena. Ali, nemoguće je napisati knjigu koja će ti dati savete kako da tvoje dete na svaku tvoju kaže DA. Reč koja leči moje roditeljske živce. Istina postoje razni priručnici, ali svaki roditelj mora da odluči i hrabro krene da piše svoj priručnik, inače je gotov. To je to. Sam sa svojim detetetom je jedina mogućnost. Hrabro!!

Odrasli dele odgovornost po sektorima, i skoro sve se podrazumeva, a roditeljima pripada ta obavezna beskrajna upornost, strpljivost da svakim svojim gestom potvrđujju detetu da je Ljubav osnovni pokretač svih odnosa u porodici. Nema mesta za lakše kategorije koje pripadaju poslovnom svetu- vlast, i uvećevanje vlasti, moć, i jačanje sopstvene, kažnjavanje, tenzija, stres....

Šef može „da te drži u šaci“! Hajde, drži bilo koje dete „u šaci“?

Ne može i ne sme a moram da ga usmeravam i pripremam za život. Kako?

Najviše što mogu da uradim da odvratim dete od nekog cilja, (naravno u nekim situacijama, ne uobičajeno ) je da ga zalepim ispred TVa. Ali sada je omiljeni lik crtanog filma agresivan, neprilagođen, bezobrazan, beskrajno vešt tehničar, sam protiv svih, pa da vidiš kad dete dobije svoju dozu ujutru, u podne, popodne i pred spavanje, što mu omogućava njegov omiljeni dečiji program. Hoću da kažem- biće još gore, bolje ne prilepiti dete uz Tv. Nekako sam sebe „prilepiš“, jer od serija za decu, teško da su deca nešto bolja. Jedino je bolje šefovima, da ponovo napravim paralelu, koji biraju te programe i šalju nam ih direkt u dečije sobice.
Deca su mala, ne mogu da preuzmu odgovornost, zato roditelji moraju. Možda grešim?

Praktično ne postoji dečija problematika. Uvek su roditelji krivi! Možemo ponekad i da se tešimo, ustvari našalimo: Znači ne mi, pa šta mi tu možemo, nego naši roditelji, a onda to znači ne naši roditelji, nego su zabrljali njihovi roditelji .....a sve se utisne u „jadnu“ dečiju dušu...

Deca nisu ni tu kriva, jer deca imaju prirodnu potrebu da se za nekog „prilepe“, da im neko poklanja pažnju i da se nalazi pored njih...Majka i dete se smatraju uzajamno povezanim organima jednog istog organizma! Među njima postoji naročita veza, neka gotovo magnetska privlačnost. Majka zrači nevidljivim moćima na koje je dete naviklo i koje mu znače neophodnu pomoć u prvim i teškim danima prilagođavanja.

Ali, posle određenog perioda dete se otme, ta privlačnost nije, čini mi se, toliko magična (ima mnogo „magičnijih“ stvrari od mame, na primer ČOKOLADA!). Ali dete se navrzme, navikne da roditelj bude tu , neprestalno tu, u tom „obliku“- pun razumevanja, ljubavi, ali bez ikakvih sopstvenih želja, ciljeva koje postavlja svom detetu. Dete neće da sluša. Ima svoje potrebe, i tako dolazi do toga da majke polude, ali bukvalno, od ubeđivanja. Ali ako ne ubeđujem izgleda kao da sam digla ruke od sopstvenog deteta. Opet, nije ono krivo što je vezano pa sad više ne treba da bude. Toliko!!

Ubeđivanje spada u najiscrpljujući posao. Lako je šefu, lako je pregovarati. Ovde nema pregovaranja. U najteža ubeđivanja spadaju objašnjavanja oko najobičnijih, elementarnih stvari. To ni jedan šef ne bi izdržao u trajanju jednog sastanka, `ajd da kažemo 2 sata!

Jutro. Tonski zapis. Deca idu u školu, znači prepodnevna smena. Pet glasova istovremeno.
Da li da obučem ove plave ili je bolje one moje krem čarape, ili da obučem one vunene, hladno je, pa reci mi...E, neću da se obučem...

Neću da doručkujem, rekli ste krofne, gde su krofne, obećali ste, neću da jedem...
Boli me glava , neću u školu, zašto toliko rano, stvarno me boli glava i muka mi je i ...neću da idem...

Gde mi je „Svet oko nas“? E, pa ovde sam ostavio i baš me briga, neću ni da tražim...
Neću tu crvenu jaknu, hoću ovu, nije letnja, e pa, neću u školu....

Ovo sve je trajanje tri sekunde, pošto ide sinhrono.. A reči ubeđivanja se znaju napamet. Znači, zašto ponavljati? I? Šta uraditi? Staviti osmeh na lice i hrabro se suočiti sa voljenim bićima, radosno zakoračiti u novi zimski dan!!!

A šta bi šef uradio da mu se ovako ponašaju njegovi službenici?

Na sastancima se zna red. I, zna se šta ide prvo. Sekretarica prilazi nasmejana, došla je makar 15 minuta ranije da skuva kafu i pita, naravno.

Dobro jutro, da li ste za kaficu?

U dečijem svetu nema te „kafice“ ni u kom obliku. Možda u skrivenom, jer deca kao i životinjice odmah osete taj trenutak kad si se „odvojio“, i pogotovo ako je to nešto što voliš i opušta te, na primer najbolja drugarica i par reči s njom. Neeee!! Deca osete taj trenutak kao izdaju i uhvati ih paničan strah i dolazi do još jačeg prilepljivanja. Često mame ne mogu ni u toalet, a kamoli da se okupaju. Neko će sigurno prepoznati ove situacuje.

Priroda se pobrinula za žene koje treba da se porode. Organizam luči sedativ, prirodni sedativ da bi se opustili. Naš organizam verovatno, ma sigurno, luči neke odbrambene eliksire, inače, realno, ko to može da izdrži?

Svako dete je pojedinac, ličnost. Sve je individualno, nema globalnog rešenja, svako dete je svet za sebe i traži svoje, tako da majka mora da se posveti detetu lično. Samo njemu, i to da pronađe Njegov način.

Da li ima bar malo mesta u poslovnom svetu za individualnost i dal` se neko muči oko osobenosti? Teško. Teško bi to i išlo...

Kad razmislim, jeste naporno ali, koliko prisilno stečenih veština sam ja stekla? Iznenadim se do koje mere stvari u našoj kući postoje u mojoj glavi. Koliko se sećam detalja, što materijalnih, što duhovnih? Bolja sam od crvenokose Vinks, omiljene vile svih devojčica u ovom gradu!

Svaka mama ima skrivene moći i razvijene veštine da može da zaigra u Matriksu 5, ili već kojem broju; u tom složenom, umnoženom i zapetljanom svetu u svetovima. Ne moram da igram igrice..Pa i nemam vremena... Igram u nekoliko dimenzija istovremeno po ceo dan i noć! Bez radnog vremena !

Autorka je po profesiji dramaturg, a amaterski odgaja petoro dece