Анкин век

Цео век је превалила. Најстарија је становница општине Савски венац, и међу највремешнијим Београђанкама. Анка Влашки данас пуни сто година. Повијених леђа, са марамом на глави и замишљеним, али милим погледом посматрала је свећице на торти. Сећања као да су јој одлутала у детињство. Те слике, како године одмичу, постају јој све живље.

Сећа се понеког крупног догађаја, али више животних ситница. Дрхтавим гласом оживљава детаље. А прошла је толико тога.

– Није било лако. За време Другог светског рата скупљала сам кестен по кестен да бих направила некакво јело. Много шта ме је болело, али успела сам да истрпим. Ни надала се нисам да ћу напунити сто година – полако и тихо, уморним гласом изговорила је Анка, рођена давне 1909. године у побожној словачкој породици Лукач у Илоку, надомак Вуковара.

Њен отац je продавао примерке Светог писма и тако зарадио пензију Библијског друштва. Анка је кренула сасвим другим путем. Придружила се комунистима још пре рата.

За Николу Влашког удала се из љубави и са њим се преселила у Београд. Он је био обућар, радио је у радионици „Леро” у Сремској улици, био је комуниста. Заједно са Анком 1936. године ухапшен је због организовања штрајка фабрике „Борово” и борбе за социјалну правду.

– Сећам се како сам сваког дана из затвора ишао у школу. Памтим и да су истражитељи мајци стављали оловке међу прсте шаке и стезали их у намери да је натерају да ода саучеснике у организовању штрајка. Била је борбена тада, исто као што се и данас сваког дана бори да дочека ново јутро – каже њен осамдесетједногодишњи син Јован, који се у скромном дому у Дурмиторској улици већ деценију стара о мајци и прави јој друштво.

Анкиног мужа заробили су Немци за време окупације 1942. године. Тада му се изгубио сваки траг. У суровом свету она је остала сама са двоје деце. Наставила је да се бави политиком. После рата, била је секретар комитета у Шиду, радила је и у Дому синдиката у Вуковару, у трговинском предузећу. Као пензионер има четири деценије стажа. Била је, кажу, добра домаћица.

– Њеног пасуља и теста човек није могао никад да се наједе и да му је доста – рекао је Јован.

Била је сведок и Првог светског рата. Памти, каже, да се 1914. године на дан када је у Сарајеву убијен аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд са мајком и сестром затекла на мосту реке Миљацке.

У последње време ни телевизор не гледа, новости је не занимају, а и осећања бледе. Њени ближњи не желе да је било шта потресе. С времена на време погледа у правцу прозора и упита да ли пада киша или снег, чак и када је дан сунчан. Вид је полако издаје. Без помоћи не може да се креће.

Представници општине Савски венац нису заборавили рођендан своје становнице.

– Хвала вам за цвеће. Увек ме обрадује. Желим да вам Бог и Исус Христ подаре све за шта макнете прстом, али дајте и сиромашнима – рекла је Анка гостима општинарима који су је јуче посетили, донели јој поклон и торту.

То је, према речима њеног сина, био први пут у животу да је Анка Влашки споменула и Бога и Исуса Христа.