Музика на поклон

Кућа на брегу изнад центра Сремских Карловаца, у којој професорка Биса, како је сви зову, живи са супругом, неодољиво подсећа на оне из бајке. Са једног прозора дневне собе виде се црвенкасти кровови, китњасти црквени торњеви и „парче“ плавкастог Дунава, а са другог зелене гране Панчићеве оморике и камена фонтана у башти. У кући – мали рај! Бела зидана фуруна маштовито украшена комадима ручно рађене керамике греје и просторије и душу, на зидовима Бисини акварели, пробране уметничке слике, необичне уникатне лампе од трске. Стилска комода, њен рестаураторски рад, амбијенту даје елегантан тон, док старински бели креденац, који је такође дорадила, доприноси утиску топлине.

Примећујемо да се на сваком кораку види женска рука, а Биса нас исправља: „Све што видите урадили смо мој Бата и ја заједно. Било је борбе мишљења, не спорим, па смо се око пулта у кухињи и посвађали. Он је тврдио да такав не може да се сазида, а ја запела да докажем да није тако, и почела да зидам са једне стране, а он, шта ће, кренуо са друге. Зидамо и ћутимо. Кад је видео како се злопатим са оним циглама, прискочио је у помоћ, па смо се помирили. Видите какав је то сада пулт, такав нико нема!“

Истина је, нема шта, али у њиховој кући је још много тога посебног, почев од домаћице, пријатне даме ведрог лика, која нам уз мирисни карловачки бермет и куглоф од чоколаде, овдашњи специјалитет, прича о томе како јој је живот судбински испреплетан са музиком.

Са медицине – у рок групу

Да није било музике, не би завршила ни средњу медицинску школу, коју је уписала по туђој вољи. Иако је у нижој музичкој школи завршила одсек за хармонику и једну годину гитаре, страствено је слушала рок музику: „Стонсе“, „Битлсе“, „Шедоузе“, што јој је давало енергију и наду да ће једног дана моћи и сама да јој се посвети. Тај дан је освануо када је основала свој рок састав, у којем су сем певачице биле и две гитаре (од којих је она свирала једну) и флаута. Изводили су кантри фолк, узори су им били Џоан Баез, Боб Дилан, „Мамас и папас“... Једну песму је и компоновала, и она се дуго вртела на таласима Радио Новог Сада.

Уместо медицине, коју такође није волела, уписала је биологију, јер је обожавала природу и животиње, што је више него очито, јер док смо разговарали око ногу нам се раздрагано мотао псић Шврћа који има третман члана породице, и коме, на његову не претерану радост, друштво праве и три помало стидљиве маце. Међу животињама и биљкама Биса се одувек најбоље осећала. Део природе су она и муж преселили и у сопствени врт, па су одгајили и три приморска чемпреса а ту су и две смрче.

Симфонија у башти

У башти увек нешто мора да цвета, што је већ Бисина професија, ту је биолог могао да се размаше, као диригент пред оркестром, па је башта права симфонија ружа, зумбула, пузавица и бршљана, миришљавих и зачинских биљака.

(/slika2)Што се музике тиче, Биса је увек у друштву била забављач („Док се други забављају, ја сам морала да ринтам“, шали се), али то јој није падало тешко. Али кад је 1991. пукла Југославија, пукло је нешто и у њој. Заћутала је. Не само да није изводила музику, него је престала и да је слуша. Као да неком богу рата приноси на жртву оно што јој је најдрагоценије. А у школи је посла ионако увек довољно, са децом је увек имала леп однос.

Међутим, како то живот већ уме да удеси, тамо негде 2000. држала је час у једном симпатичном одељењу, и како је реч била о екологији, да би било занимљивије, дала им је задатак да направе еколошки дневник. Одзив је био сјајан. Следеће године, да се не би понављала, деци је поделила еколошке теме са задатком да их свако представи на свој начин. На стереотипне теме о урбанизацији, утицају човека на околину и загађивању природе запљуштали су одговори у форми стрипа, пародија, скечева, реп музике, видео филмова. Имали су и публику – професоре и остале ђаке.

Учење и уживање

Када је, на идеју своје колегинице, почела да прави видео презентацију поводом обележавања Дана борбе против сиде – музика се поново вратила у њен живот. На велика врата. Деца су јој компјутер „филовала“ музиком, а она би их музиком награђивала ако су били добри, пуштајући на крају часа нешто одабрано.

За Дан св. Валентина основала је ђачки оркестар са саксофоном, клавиром, који је сјајно свирао један ђак, две виолинисткиње, соло певачима и пратећим вокалима. Свега десетак чланова, пуна капа. Звучали су одлично. Репертоар – модерна музика коју воле, Александра Радовић, „Калиопи“, обрађени евергрин, па поново „Стонси“, „Битлси“, „Енималси“, „Келтик спирит“, Енија, Карл Џенкинс... Под њеним руководством оркестар је наступао не само на школским приредбама, већ 2005. и на Спенсу, па на такмичењу из историје на ТВ Нови Сад и где се већ укаже прилика. Уживају и она и ђаци, што је и најважније. Да се учи са лакоћом, да се ужива у музици и, кад год се може, у природи и свему лепом што живот носи.

Биса и супруг не иду на летовање, уживају у свом врту, чупкају травчице, Бата је мајстор за окопавање и заливање, а кад се уморе, има ли шта лепше од кафице у лепом врту! Ако на јесен оде у пензију, имаће кад да се посвети и осталим хобијима: фотографијама (од којих сада прави компјутерске презентације за гимназију и теме за наставу), акварелима, старим ормарима које осликава, биљкама и, наравно, поново откривеној музици.

Док се опраштамо, Биса каже да, ако би могла поново да бира, можда не би одабрала исти факултет, можда ни занимање, али би сигурно одабрала свог Бату, уз којег музика коју воли најбоље звучи!