Против дефетизма

У „Политикиној” рубрици „Шта да се ради : Србија – како поправити слику о себи” поштовани аутори прилогапонудили су много занимљивих идеја и предлога како Србија може да промени свој имиџ у свету, поготово у Европи и Америци. У доста чланака,међутим,примећује се и један више-мање песимистички илифаталистички однос према теми, то јест слика створена о Србији и српском народу је таква каква је и не може се битније променити.Овакво разумевање проблема веома је слично пасивном начину деловања, причему ће се „истина сазнати на крају”.

Три историјска случаја показују зашто су овакви песимистички погледи ипасивне стратегије погрешне.

Године 1939. око хиљаду Јевреја на броду „Сент Луис”, бежећи одХитлера, тражило је азил у Америци. Због јаког антисемитизма уамеричком Конгресу у то доба, председник Френклин Рузвелт је одбиоњихову молбу. Ови Јевреји су морали да се врате уЕвропу и многи одњих су касније страдали у холокаусту. Од тогположаја када је била немоћна, две генерације касније, америчка јеврејска заједница је постала једна однајуспешнијих и најмоћнијих етнорелигијских група у Америци.

Други историјски случај је искуство Афроамериканаца у САД. Пре шездесет година, Афроамериканци у многим деловима Америке нису смели да једу у истим ресторанима са белцима, а и стара, уморнаафроамеричка жена била је по закону обавезна да уступи своје седиштеуаутобусу било ком белцу. Данас је Афроамериканац председник Америке.

Трећи историјски случај можемо наћи у самој Србији. Деведесетих годинаСлободан Милошевић био је на челу странкекоја је владала Србијом 45 година, командовао је огромним полицијским апаратом и држао под контролом најутицајније медије у земљи. Петог октобра ништа од тога му није било од користи.

Како је дошло до оваквих радикалних промена? Да ли су амерички Јеврејиседели скрштених руку ових година чекајући неко боље добакад не би било антисемитизма у Америци? Или какав одговор на овопитање би, на пример, добили од Џесија Џексона, који је годинама марширао са Мартином Лутером Кингом на многобројним демонстрацијама и стајаопоред Кинга кад је убијен у Мемфису. Петог новембра прошле године Џексон је на телевизији отворено плакао кад је званично саопштено да је Барак Хусеин Обама изабран за 44. председника СједињенихАмеричких Држава. Да ли је Џексон плакао зато што је мислио да је пука случајност да је Обама победио на изборима? Или је плакаозато што је био свестан колико је жртвовања и проливене крви требало док је Америка стигла до тог тренутка?

Слично питање је и како је дошло до пада Милошевићевог режима? Како бина то одговорили толики људи у Србији који су жртвовали на разне начине сопствене каријере зато што су се противилиМилошевићевој политици, „шетали” деведесет дана по зими за време демонстрација и удисали толико сузавца и добили толико пендрека поглави?

На основу ових примера, неколико ствари постаје јасно, али остаје једновелико отворено питање. Јасно је да се историја мења и да нисмосамо пасивни посматрачи њеног тока него да можемо бити активниучесници у мењању историје. Јасно је,такође, да разне предрасудеинеправде у политичком и друштвеном животу могу битипревазиђене и побеђене одлучном и организованом акцијом. У поређењу са проблемима с којима су се суочили амерички Јевреји, или Афроамериканци, или опозиција против Милошевића – променити имиџ Србије је много једноставнији задатак. Принципи и стратегијеполитичког маркетинга и обликовање јавног мњења су опште познати.Нажалост, у последњих 20 година званични Београд никада није озбиљносхватио да стратешки приоритет Србије мора бити одлучан, систематскирад на формирању позитивног имиџа о земљи и народу међуутицајним круговима у Европи и Америци. Да је то схваћено, много тога што се десило у последњих двадесет година могло је другачије да седешава. Међутим, и поред оваквих очигледних недостатака у српскојполитици, још је отворено питање да ли српске политичке иинтелектуалне елите имају воље и снагу за овакав рад.

Хариман институт, Колумбија универзитет, Њујорк