Конгрес једне нове ратне Русије

Спе­ци­јал­но за „По­ли­ти­ку”

Не­ки по­ли­тич­ки ску­по­ви не до­но­се но­ву по­ли­ти­ку, већ от­кри­ва­ју ко­ли­ко се у ме­ђу­вре­ме­ну про­ме­ни­ла др­жа­ва ко­ја их ор­га­ни­зу­је. Упра­во та­кав био је 23. кон­грес Је­дин­стве­не Ру­си­је, нај­ве­ће вла­да­ју­ће стран­ке, одр­жан у Мо­скви. Пет го­ди­на ни­је би­ло ве­ли­ког стра­нач­ког кон­гре­са. За то вре­ме про­ме­ни­ла се не са­мо Ру­си­ја већ и свет око ње. Оно што је 2021. го­ди­не из­гле­да­ло као на­ста­вак ду­го­трај­ног ге­о­по­ли­тич­ког над­ме­та­ња Мо­скве и За­па­да да­нас је пре­ра­сло у нај­ве­ћи европ­ски рат по­сле 1945. го­ди­не и ду­бо­ко пре­о­ра­ва­ње ме­ђу­на­род­ног по­рет­ка.

За­то овај кон­грес ни­је ли­чио на кла­сич­ну пред­из­бор­ну смо­тру. Ви­ше је под­се­ћао на по­ли­тич­ки би­ланс јед­не др­жа­ве ко­ја по­ку­ша­ва да по­ка­же да је пре­жи­ве­ла пе­ри­од за ко­ји су мно­ги на За­па­ду ве­ро­ва­ли да ће је сло­ми­ти. У дво­ра­ни су би­ли ми­ни­стри, гу­бер­на­то­ри, ле­ка­ри, вој­ни­ци и ве­те­ра­ни ра­та у Укра­ји­ни. И на­рав­но, Вла­ди­мир Вла­ди­ми­ро­вич Пу­тин. Ни­је би­ло слу­чај­но што је је­дан ве­те­ран упра­во на кон­гре­су за­про­сио сво­ју де­вој­ку. Та сце­на ни­је би­ла са­мо емо­тив­ни тре­ну­так, већ па­жљи­во укло­пље­на по­ру­ка о Ру­си­ји у ко­јој су др­жа­ва, по­ро­ди­ца и фронт пред­ста­вље­ни као де­ло­ви јед­ног на­ци­о­нал­ног на­ра­ти­ва.

Ру­си­ја у ко­јој је 2021. одр­жан по­след­њи ве­ли­ки кон­грес и Ру­си­ја да­нас као да су две раз­ли­чи­те зе­мље. Из­ме­ђу та два ску­па ста­ли су рат у Укра­ји­ни, де­ли­мич­на мо­би­ли­за­ци­ја, по­бу­на „Ваг­не­ра”, нај­ве­ћи па­кет за­пад­них санк­ци­ја у са­вре­ме­ној исто­ри­ји и од­ла­зак ви­ше хи­ља­да ком­па­ни­ја, укра­јин­ски уда­ри дро­но­ви­ма ду­бо­ко у ру­ској те­ри­то­ри­ји и при­ла­го­ђа­ва­ње при­вре­де усло­ви­ма ду­го­трај­ног су­ко­ба. Уме­сто еко­ном­ског ко­лап­са ко­ји су мно­ги прог­но­зи­ра­ли и бр­зог по­врат­ка на ста­ро ко­јем се са­ма на­да­ла, Ру­си­ја је ушла у но­ви мо­дел раз­во­ја – са ве­ћом уло­гом др­жа­ве  и до­ма­ће про­из­вод­ње, док су Ки­на, Ин­ди­ја и дру­ге зе­мље Гло­бал­ног ју­га за­ме­ни­ле не­ка­да­шње за­пад­не парт­не­ре.

Глав­на по­ли­тич­ка по­ру­ка кон­гре­са би­ла је да Кремљ овај пе­ри­од не пред­ста­вља као при­вре­ме­ну кри­зу, већ као по­че­так но­ве ета­пе ру­ске др­жав­но­сти. Пред­сед­ник Вла­ди­мир Пу­тин је го­во­рио о су­ве­ре­ни­те­ту, от­пор­но­сти, на­ци­о­нал­ном је­дин­ству и по­тре­би да Ру­си­ја од­го­во­ри на, ка­ко је на­вео, „при­ти­сак без пре­се­да­на” за­пад­них др­жа­ва. Уме­сто обе­ћа­ња бр­зог за­вр­шет­ка кри­зе, по­ну­дио је иде­ју из­др­жљи­во­сти у сва­кој по­ри јав­ног жи­во­та. То је мо­жда и нај­ва­жни­ја про­ме­на у од­но­су на прет­ход­не го­ди­не: по­ли­тич­ка ста­бил­ност ви­ше се не гра­ди на обе­ћа­њу мир­ног раз­во­ја, већ на спо­соб­но­сти др­жа­ве и по­је­дин­ца да из­др­жи рат ис­цр­пљи­ва­ња.

Па­жњу је при­ву­као и Дми­триј Ме­две­дев, пред­сед­ник пар­ти­је и не­ка­да­шњи сим­бол тра­га­ња за Ру­си­јом у прав­цу За­па­да. Пре пет­на­е­стак го­ди­на био је сим­бол ли­бе­рал­ни­јег и мо­дер­ни­јег ли­ца ру­ске вла­сти, по­ли­ти­чар ко­ји је го­во­рио о ди­ги­та­ли­за­ци­ји, ино­ва­ци­ја­ма и са­рад­њи са САД и ЕУ. Да­нас је је­дан од нај­о­штри­јих кри­ти­ча­ра за­пад­не по­ли­ти­ке и је­дан од нај­твр­ђих за­го­вор­ни­ка ру­ског др­жав­ног кур­са. Ње­го­ва тран­сфор­ма­ци­ја ни­је са­мо лич­на. Она до­бро осли­ка­ва пут ко­ји је пре­шао до­бар део ру­ске по­ли­тич­ке ели­те. Ме­две­дев је по­ру­чио да из­бо­ри за Др­жав­ну ду­му ни­су са­мо пар­ла­мен­тар­но над­ме­та­ње, већ ис­пит спо­соб­но­сти др­жа­ве да очу­ва уну­тра­шње је­дин­ство у усло­ви­ма спољ­ног при­ти­ска.

Пр­ва пе­тор­ка из­бор­не ли­сте та­ко­ђе је по­сла­та као по­ли­тич­ка по­ру­ка. На ње­ном че­лу на­ла­зи се ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва Сер­геј Ла­вров, чо­век ко­ји већ ви­ше од две де­це­ни­је пред­ста­вља си­но­ним све­ту за ру­ску ди­пло­ма­ти­ју и ко­ји је за ве­ли­ки део до­ма­ће јав­но­сти по­стао сим­бол от­по­ра за­пад­ном при­ти­ску. Сле­ди гра­до­на­чел­ник Мо­скве Сер­геј Со­бја­њин, тех­но­кра­та ко­ји је раз­вио пре­сто­ни­цу, ин­фра­струк­ту­ру и ефи­ка­сно упра­вља нај­ве­ћим ру­ским гра­дом. На ли­сти је и Ма­ри­ја Љво­ва-Бе­ло­ва, по­ве­ре­ни­ца за пра­ва де­те­та, ко­ја оли­ча­ва по­ро­дич­ну и де­мо­граф­ску по­ли­ти­ку Кре­мља, упр­кос то­ме што је под по­тер­ни­цом Ме­ђу­на­род­ног кри­вич­ног су­да због оп­ту­жби за не­за­ко­ни­ту де­пор­та­ци­ју укра­јин­ске де­це, ко­је Мо­сква од­ба­цу­је као по­ли­тич­ки мо­ти­ви­са­не. Врх пе­тор­ке за­тва­ра­ју рат­ни из­ве­штач Јев­ге­ниј По­дуб­ни и два­де­сет­де­ве­то­го­ди­шњи хе­рој Ру­ске Фе­де­ра­ци­је Вла­ди­слав Го­ло­вин, на­чел­ник Глав­ног шта­ба Ју­нар­ми­је, тра­ди­ци­о­на­ли­стич­ке омла­дин­ске ор­га­ни­за­ци­је. Обо­ји­ца су од­ли­ко­ва­ни и ра­ње­ни то­ком ра­та у Укра­ји­ни, па њи­хо­во при­су­ство на из­бор­ној ли­сти ни­је са­мо ка­дров­ско ре­ше­ње, већ по­ру­ка да се у но­вој Ру­си­ји др­жав­ни ауто­ри­тет сти­че на фрон­ту, а тек по­том у др­жав­ној упра­ви. У том из­бо­ру огле­да се по­ру­ка ко­ју Кремљ же­ли да по­ша­ље: да је жр­тва те­мељ­на вр­ли­на др­жа­ве, док су по­ро­ди­ца, мла­дост и не­по­ко­ле­бљи­ва сна­га њи­хо­во нај­по­жељ­ни­је ли­це.

На из­бо­ри­ма у сеп­тем­бру Је­дин­стве­ној Ру­си­ји су­прот­ста­ви­ће се Ко­му­ни­стич­ка пар­ти­ја Ру­ске Фе­де­ра­ци­је, ко­ја оста­је нај­ве­ћа опо­зи­ци­о­на пар­ла­мен­тар­на сна­га; Ли­бе­рал­но-де­мо­крат­ска пар­ти­ја Ру­си­је, ко­ја по­сле смр­ти Вла­ди­ми­ра Жи­ри­нов­ског тра­жи но­ви по­ли­тич­ки иден­ти­тет; Пра­вед­на Ру­си­ја – За исти­ну, ко­ја спа­ја со­ци­јал­ну ре­то­ри­ку са сна­жним др­жав­ним па­три­о­ти­змом; и стран­ка Но­ви љу­ди, ко­ја на­сто­ји да оку­пи ур­ба­но и пред­у­зет­нич­ко би­рач­ко те­ло. Иако све ове стран­ке има­ју сво­је би­ра­че и спе­ци­фич­не по­ли­тич­ке ни­ше, ис­тра­жи­ва­ња јав­ног мње­ња и по­ли­тич­ка струк­ту­ра си­сте­ма и да­ље да­ју убе­дљи­ву пред­ност Је­дин­стве­ној Ру­си­ји. Исто­вре­ме­но, њен нај­ве­ћи иза­зов не до­ла­зи са­мо од пар­ла­мен­тар­них про­тив­ни­ка, већ од по­сле­ди­ца ду­го­трај­ног ра­та: рат­ног за­мо­ра де­ла ста­нов­ни­штва, ин­фла­тор­них при­ти­са­ка, без­бед­но­сних прет­њи и по­тре­бе да се одр­жи рав­но­те­жа из­ме­ђу ви­со­ких вој­них из­да­та­ка и жи­вот­ног стан­дар­да.