Гужва у "Кући последње наде"

На душеку углављеном између двоја врата која воде ка нужницима, смештеном на бетонски под ходника Прихватилишта за одрасла и стара лица, у рукама као највеће благо стезала је јуче неколико цигарета деведесетосмогодишња бака Милка. Имала је среће да приграби један од последњих слободних "кревета" у установи, јер откако су пре месец дана наступили хладни дани места у Дому за бескућнике у Кумодрашкој улици нема ни за лек. Запослени су јуче, како кажу, морали да одбијају суграђане који су под њиховим кровом тражили склониште од мраза, јер више од месец дана 105 тамошњих кревета непрестано је попуњено. У ходницима, на поду прихватилишта, постављено је још 19 импровизованих лежајева и синоћ више нигде није било простора да се смести промрзли гост. Оливера Зелић, стручни сарадник установе, објаснила је да, кад мраз почне да штипа образе, они не знају шта ће од себе, јер довољно места у зимском периоду за оне који га потраже у Прихватилишту у Кумодрашкој 226 нема већ годинама.

У "Забели", је комфорније

Новца, кажу представници установе, има довољно, јер су за "људе које нико неће" градске власти ове године издвојиле више од 100 милиона динара. Међутим, простора да се поставе кревети за све ментално оболеле, просјаке, скитнице, болесне, особе са инвалидитетом и алкохоличаре, људе без личне карте у вождовачком прихватилишту нема. Осим ходника који су претворени у спаваонице, слика кревета на спрат начичканих у собама то упечатљиво говори. Право је умеће провући се између гомиле, безмало спојених, лежајева. Они који су имали срећу да се ту сместе у пролеће, док је места још било, кажу да завиде станарима затвора у "Забели", јер им је комфорније. Према речима особља, корисници у прихватилишту бораве привремено, углавном по шест месеци, док им се не нађе трајан смештај, али доста је оних који се вождовачком дому бескућника стално враћају.

- Веома су довитљиви, када покуцају на врата, не одустају од намере да уђу унутра. Стварно више не знам шта да радим и где да их сместим. Није ми јасно којим каналима и како сазнају када неко од корисника премине јер, у зимском периоду, кревет покојника се још и не охлади, а нови бескућници се сјате у холу. Све су нервознији, понекад нам упућују псовке. Раније је ходником владао мук када се на њему појаве неговатељице, сада таквог поштовања више нема. Највише ме фасцинирају животне приче пропалих таксиста. Посетило нас је неколико њих који су у луксузним лимузинама крстарили и царовали градским улицама. Због ноћног рада, растурили су породице, а онда би их један удес доводио до просјачког штапа. Због повреда и губитка возила постајали су неспособни за рад и без игде икога. Из хотела и луксузних возила преселили би се тада у скровиште бескућника - објаснила је Оливера Зелић.

Сто људи, сто ћуди

Најживље место у склоништу је трпезарија. За једним столом седе и поваздан се картају четрдесетседмогодишњи Зоран Грабусин и његов најбољи друг из дома, Жика. Оран за причу, Грабусин објашњава да је 5. марта на Вождовац стигао из болнице "Др Лаза Лазаревић". Картањем убија дане и чека окончање оставинске расправе са братом, па да новцем који наследи почне нови живот. Неће тада заборавити Жику и сада му у склоништу непрестано помаже, јер је његов другар поломио ребра. Са осталима се и не слажу баш најбоље, трпе и коментаришу: "Шта ћеш, овде нас је гомила, сто људи, сто ћуди".

- Особље и лекарска нега су добри, али храну је тешко описати. Мислим да нигде не сервирају специјалитет куће који нама дају - маргарин помешан са сиром. Када спреме пасуљ и купус, то нам дође као празнични дан. Још понекад када у јело додају комадић кобасице, то поваздан препричавамо. Субота је дан за част, јер нам донесу кисело млеко и паштету од 50 грама. Попару и качамак бојкотујемо, а најтеже нам је када нема довољно есцајга за све, па нам кажу да једемо прстима - жале се углас Зоран и остали корисници.

Када сат откуца 22 часа, Жика и Зоран одлажу карте, јер у том часу светла се у склоништу гасе. Понекад неко зајечи од бола, муке и старости, прекине им први сан. Срећни што су ипак у топлом, домски другови, лагано да не повреде уснуле на поду, по мраку онда шетају ходником, дошаптавају се и чекају 7 часова када, према протоколу, наступа буђење.