Хаг: постојао план протеривања Албанаца
Пресуда Хашког трибунала у којој се каже да је постојао удружени злочиначки подухват, односно да су на Косову током 1999. године почињени злочини према Албанцима, сигурно ће бити један од аргумената на који ће се пред Међународним судом правде позивати заговорници независности Косова. Међутим, чак и да је Милан Милутиновић осуђен, питање је колика је тежина тог аргумента с обзиром да је независност проглашена девет година након дешавања који су предмет пресуде, каже у разговору за „Политику” др Тибор Варади, професор међународног права и један од заступника Србије пред Међународним судом правде у спору са БиХ. Он каже да је изненађен изузетно високим казнама на које су осуђени бивши функционери и припадници војске те да је очекивао да ће казна бити знатно блажа.
„Веза између дешавања 1999. године и Декларације о проглашењу независности је доста слаба. Осим тога, ово је првостепена пресуда и оно што је речено не може се сматрати коначно утврђеном истином. Па чак и да се потврди другостепеном пресудом, питање је колико су та дешавања довољан разлог да се прогласи независност”, каже професор Варади.
Србија је затражила саветодавно мишљење Међународног суда правде о легалности проглашења независности Косова.
Адвокат Тома Фила, који је у овом процесу заступао Николу Шаиновића, каже да је једина добра ствар што је бар један човек ослобођен. Међутим, према његовом мишљењу, ослобађајућа пресуда за Милана Милутиновића само је маневар Трибунала који треба да покаже да су судили непристрасно.
„Занемарени су сви докази изведени на суду. Довели смо гомилу сведока који су другачије говорили од онога што се чуло у пресуди, чак су тако говорили и неки сведоци Тужилаштва. Уместо свега тога чули смо пресуду засновану на извештају британске обавештајне службе у коме се каже да је Шаиновић био десна рука Слободана Милошевића”, истиче Фила.
Смисао овакве пресуде је, сматра Фила, да се оправда НАТО бомбардовање Србије, односно да се покаже да су Албанци били у праву што су тражили независност и још више Америка и остали који су признали ту независност.
А према мишљењу адвоката Александра Гајића, који је присуствовао изрицању пресуде у Хагу, проблем није само у драконским казнама већ још више у чињеници да се у пресуди говори о удруженом злочиначком подухвату са циљем да се промени етничка равнотежа на Косову како би Србија тамо задржала власт.
„То је становиште које би требало да нас забрине. Оно ће сигурно бити један од значајних аргумената заговорника независности. Врло је чудно што висина казне зависи од везе оптужених са Милошевићем иако сам Милошевић није осуђен”, каже Гајић и додаје да је ослобађајућа пресуда за Милутиновића била очекивана, будући да није имао великог утицаја на дешавања током 1999. године.
Ј. Церовина
---------------------------------------------------------------------------------------------------
Хашки трибунал ослободио је јуче бившег председника Србије Милана Милутиновића кривице за злочине над косовским Албанцима 1999, а петорици саоптужених бивших политичких, војних и полицијских званичника изрекао је казне од 15 до 22 године затвора због учешћа у „заједничком злочиначком подухвату”.
Веће судије Ијана Бономија осудило је на по 22 године затвора тадашњег потпредседника Владе СР Југославије Николу Шаиновића (60); команданта Треће армије Војске Југославије Небојшу Павковића (62) и начелника Штаба МУП на Косову Сретена Лукића (55).
Шаиновић, Павковић и Лукић су пресудом означени као кључни учесници „у заједничком злочиначком подухвату” насилног протеривања стотина хиљада албанских цивила са Косова, од марта до јуна 1999, чији је циљ била – како је тврдила и оптужба – „промена етничке равнотеже ради задржавања српске контроле” над покрајином.
Они су проглашени кривим по свих пет тачака оптужнице – за присилно премештање, депортације, убиства и прогон албанског становништва са Косова.
Генерале Драгољуба Ојданића (67) и Владимира Лазаревића (59), Трибунал је осудио на по 15 година затвора зато што су „помагали и подржавали” почињење злочина у оквиру спровођења тог подухвата, али нису имали намеру да Албанце масовно раселе.
Ојданић и Лазаревић проглашени су кривим за помагање и подржавање присилног премештања и депортације, а ослобођени су кривице по остале три тачке.
Ослобађајућу пресуду Милутиновићу, по свих пет тачака оптужнице, веће је образложило налазом да није доказано да је он „значајно допринео заједничком злочиначком подухвату”, будући да није имао директну контролу над снагама ВЈ и МУП Србије који су га спроводили.
Такође, веће је оценило да Милутиновић није имао овлашћења да спречи и казни почињење злочина.
Бономи је рекао да ће Милутиновић, после изрицања пресуде, бити пуштен из притвора у Схевенингену чим то буде практично могуће.
Судије су пресудом установиле да је доказано да су снаге Србије и СРЈ 1999. протеривале хиљаде Албанаца са Косова раширеном и организованом кампањом терора, укључујући масовна убиства.
Прихватајући као доказан навод из оптужнице да су та злодела спроведена у оквиру „заједничког злочиначког подухвата” у којем су учествовали оптужени, Судско веће је назначило да је доказ за то организованост и масовност кампање, „уз употребу значајних државних ресурса”, те прикривање тела стотина албанских жртава у масовним гробницама у Србији.
Веће је констатовало да масовно расељавање Албанаца са Косова није било узроковано НАТО бомбардовањем, нити сукобом Војске Југославије и МУП Србије са ОВК, што је тврдила одбрана оптужених.
Као доказано, судије су прихватиле да су ВЈ и МУП Србије у 13 општина широм Косова, после почетка НАТО бомбардовања 24. марта 1999, систематски нападали насеља са албанским становништвом, малтретирали, пљачкали и убијали цивиле, наређујући им да иду у Албанију или Црну Гору, те палећи њихове куће и уништавајући имовину. „Судско веће је установило да су снаге ВЈ и МУП намерно протеривале албанско становништво наређујући му да оде или стварајући атмосферу терора како би га натерали да оде”, назначио је судија Бономи.
По његовим речима, пресудом је као доказано установљено и да су српске снаге, крајем марта 1999, починиле масовна убиства стотина Албанаца, укључујући жене и децу, у Ђаковици, Целинама, Белој Цркви, Малој Круши и Сувој Реци.
Тела неких од убијених касније су пронађена у масовној гробници у Батајници, нагласио је судија Бономи.
У завршној речи, у лето прошле године, тужиоци су тврдили да су доказали кривицу свих оптужених и затражили да они буду осуђени на казне између 20 година затвора и доживотног затвора.
Насупрот томе, браниоци су током својих завршних излагања тврдили да нема доказа за кривицу оптужених и да их стога Судско веће мора ослободити.
Пресуду је изрекло Судско веће председавајућег Ијана Бономија из Велике Британије, у којем су још Цветана Каменова из Бугарске и Али Наваз Чоухан из Пакистана.
Суђење Милутиновићу и саоптуженима почело је 10. јула 2006, а завршено је у августу прошле године. Током доказног поступка, тужиоци су извели 112 сведока, а одбрана 120 сведока.
Оптужени Шаиновић и Ојданић су у притвору Трибунала од пролећа 2002, а Милутиновић од јануара 2003, када су се добровољно предали. Генерали Павковић, Лазаревић и Лукић добровољно су се предали суду 2005.
Време проведено у притвору оптуженима ће бити урачунато у казну.
Бета
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


