Култура устукнула пред влагом и промајом

Лозница – Мада скоро свако лозничко село има дом културе, на прсте једне руке могу се набројати она у којима су ти објекти употребљиви, а камоли да још и служе намени. Саграђени углавном педесетих година прошлог века, данас су запуштени, руинирани, пуни влаге, закатанчени или чак урушени. Времена сусрета села, игранки, такмичења певача аматера, биоскопских представа или гостовања позоришта, када су домови били центри културног и друштвеног живота села, давно су прошла, а ови, углавном предимензионирани, објекти пропадају.

– Домови су у власништву Дирекције за имовину, а месне заједнице су само њихови корисници. Локална самоуправа је спремна да делом учествује у њиховој санацији. Последњих пет година сваком селу које је тражило новац за реконструкцију дата су средства, али је потребно и учешће мештана. Нема свака од 56 месних заједница домове културе. Тамо где их има половина је у некој функцији, а само их је неколико у добром стању – каже за наш лист члан Градског већа Јанко Алексић.

У неким селима је мањи део дома оспособљен за канцеларије месних заједница, претворен у магацине или продавнице, док су простране сале најчешће неупотребљиве. За многе је свако улагање бесмислено па тврде да би најбоље било саградити нове објекте. У приградском насељу Клупци руиниран је дом па би хтели да дигну нови, Милина га уопште нема. У Јадранској Лешници оронуо је од влаге, док је зграда у Новом Селу деведесетих служила као караула. У Доњем Добрићу салу су претворили у рукометно игралиште, а у Липници дом је споља реновиран али је над салом проваљен плафон.

Најмлађи дом у лозничком крају у Бањи Ковиљачи недовољно је искоришћен, у биоскопској сали годинама није било пројекције. Чокешина је годинама имала рушевину која је угрожавала безбедност мештана који су једва добили дозволу да је сравне са земљом. У локалној самоуправи као супротан пример истичу Липнички Шор, где су дом средили и користи га фолклорно друштво, а део су издали и имају приходе.

Домови углавном зврје неискоришћени, а села немају место где би се мештани, нарочито млади, окупљали, посебно у зимским месецима. Небригом државе и мештана домови нису сачувани а могли су да буду адаптирани у мање производне погоне који би у селима отворили перспективе запошљавања, подигли живот, да селима, ако већ не унапређују културни, поправе животни стандард.