Ноћ кад је ВАР победио Хрватску

Специјално за „Политику”

Одлучио сам да одем на неколико дана на одмор прво у Ловран, па на Раб. Сасвим случајно се десило да је баш то вече када сам стигао на острво Хрватска играла против Португалије на Светском првенству у фудбалу.

Пролазећи кроз Хрватску приметио сам њене заставе на готово свакој кући. Искрено, мало сам се осетио нелагодно. Веома су ме изненадили билборди у Ловрану, на којима је са „Идемо Хрватска” рекламирана једна од битнијих утакмица у историји њеног фудбала.

Када смо стигли на релативно мали Раб и тамо нас је исто затекло: заставе, билборди... Кад сам упитао мог друга зашто има толико застава на кућама рекао ми је да се на њих истичу у три случаја: на Дан државности, годишњицу „Олује” и када игра репрезентација.

На дан утакмице људи, који су ишли на плажу, а Хрвати су, углавном су били обучени у дрес репрезентације Хрватске. Кад смо сели у кафић, обавијен заставама домаће репрезентације, и наручили кока колу на њој су биле слике хрватских фудбалера као вид додатне промоције.

Еуфорија је владала, а како и не би. После овог првенства се опраштају Модрић и Перишић, једни од најбољих хрватских репрезентативаца у историји. Две узастопне медаље на мундијалима дали су Хрватима ветар у леђа и самопоуздање да баш они пошаљу Кристијана Роналда у пензију.

Листајући друштвене мреже видео сам да су сви тргови, локали, кафићи, барови били испуњени до последњег места, иако је утакмица почела у 1 сат ноћу. Ишчекивао се добар фудбал и, наравно, победа Хрватске.

Погледао сам утакмицу до полувремена и онда сам отишао да спавам пошто сам био уморан од пута. И то ми је била велика грешка. Пробудио сам се ујутру и видео мог другара, који бесни што су их судије покрале, презире Роналда, јер су због њега арбитри били наклоњени Португалцима.

Био сам збуњен, па сам погледао снимак с најбољим потезима. И видео сам несрећни пораз наших комшија и сузе њихових фудбалера. Победа технологије, али пораз игре зване фудбал.

У току дана су се осећали тензија и разочарење због утакмице од синоћ. Ко год да је био упитан на улици био је незадовољан, тужан и „чашћавао” је судије не бирајући речи . Било је и шала ове врсте: да је хрватски играч Матановић био ћелав, не би био офсајд. Наравно помињао се и Роналдо, којем је ово последње првенство и да зато мора да догура до финала. Тужно је било да гледам и слушам другаре из разних делова  Хрватске кивне на судије и Роналда што им је „отета барем шанса за пенале”.

Дан после ситуација је била нормалнија, као да утакмице није ни било. Барем по ономе што сам видео на острву. Али, моји другари и пријатељи и даље нису могли да преболе пораз, који им је Португалија нанела. Привукло ми је пажњу и да се број застава на кућама драстично смањио после испадања с мундијала.

Остали су без медаље, опростили се од своје две легенде, али ће брзо да пређу преко тога. Не сећам се када су последњи пут пропустили неко велико такмичење. Технологија јесте променила фудбал и довела га на потпуно нов ниво, али је исто тако покварила чари тог спорта. Комшијама можемо да пожелимо више среће идући пут, а нама да научимо нешто од њих.