Прилика за враћање дугова

Ри­вал­ство ни­ка­да не мо­же да се све­де ис­кљу­чи­во на збир ме­ђу­соб­них по­бе­да и по­ра­за. На нај­ве­ћој сце­ни, на ди­ја­го­на­ли из­ме­ђу Но­ва­ка Ђо­ко­ви­ћа и Ја­ни­ка Си­не­ра, све то има до­дат­ну те­жи­ну, вред­ност и зна­чај. Си­гур­но ни­је на ни­воу су­пар­ни­штва са Ро­џе­ром Фе­де­ре­ром и Ра­фа­е­лом На­да­лом, али пр­ви пут пред­ста­вља су­дар ори­ги­на­ла и ко­пи­је, бар кад је реч о сти­лу игре. То је при­ча о при­ла­го­ђа­ва­њу, са­зре­ва­њу и не­пре­кид­ној по­тра­зи за пред­но­шћу, у ко­јој сва­ки сле­де­ћи ду­ел до­но­си дру­га­чи­ји од­го­вор на јед­но исто пи­та­ње – ко је у том тре­нут­ку бо­љи?

По­глед на ста­ти­сти­ку и исто­ри­ју окр­ша­ја по­ка­зу­је ја­сну сли­ку и да­је од­го­вор – на по­чет­ку је глав­ну реч во­дио Но­вак. По­бе­де на ма­стер­су у Мон­те Кар­лу (2021), као и две уза­стоп­не на Вим­блдо­ну (2022. и 2023), би­ле су до­во­љан по­ка­за­тељ да Ја­ник пре пет-шест го­ди­на ни­је био у пи­ку фор­ме, ни­ти бли­зу вр­хун­ске игре, хлад­но­крв­но­сти и сна­жне мен­тал­не сна­ге. Осе­тио је ча­ри сла­вља про­тив нај­бо­љег свих вре­ме­на на За­вр­шном тур­ни­ру осмо­ри­це нај­бо­љих у То­ри­ну, али у груп­ној фа­зи, кад је три­јумф био ма­ње ва­жан и вре­дан. Не­ко­ли­ко да­на ка­сни­је схва­тио је због че­га је Ђо­ко­вић нај­ду­го­веч­ни­ји вла­дар на вр­ху АТП ли­сте,  из­ме­ђу оста­лог, је­ди­ни ак­тив­ни члан не­по­но­вљи­ве ге­не­ра­ци­је – ве­ли­ке трој­ке. На истом те­ре­ну, у ис­тој дво­ра­ни, за ве­ћи улог, су­пер­и­ор­ност срп­ског аса до­шла је до из­ра­жа­ја – срп­ски ас је ру­тин­ски са­вла­дао 15 го­ди­на мла­ђег ри­ва­ла и осво­јио ре­корд­ни тро­феј на ве­ли­ком тур­ни­ру на кра­ју се­зо­не.

Иако је ри­вал­ство по­че­ло мно­го ра­ни­је, као пре­крет­ни­ца се узи­ма Си­не­ро­ва рап­со­ди­ја у дре­су Ита­ли­је у за­вр­шни­ци Деј­вис ку­па 2023. По­стао је део ода­бра­ног дру­штва – био је је­дан од рет­ких игра­ча ко­ји је ус­пео да спа­се меч лоп­те про­тив Но­ва­ка, чак три, и да ре­жи­ра сла­вље за сво­ју зе­мљу.

За­што је овај ду­ел ва­жан у по­гле­ду ри­ва­ли­те­та Ђо­ко­ви­ћа и Си­не­ра? Упра­во у том су­сре­ту Ита­ли­јан је украо кључ Но­ва­ко­ве до­ми­на­ци­је и не­по­бе­ди­во­сти. Ма­ло-по­ма­ло уса­вр­ша­вао је ре­цепт, па је сло­жио мо­за­ик за по­бе­де на тур­ни­ри­ма на нај­ве­ћој сце­ни у још че­ти­ри окр­ша­ја за­ре­дом. По­сле дво­бо­ја у екип­ном так­ми­че­њу, из­гле­да­ло је то ре­дом ова­ко: на Аустра­лиј­ском опе­ну, на ма­стер­су у Шан­га­ју, на Ро­лан Га­ро­су и Вим­блдо­ну.

У сва­ком ду­е­лу че­као се пра­ви Но­ва­ков од­го­вор, ри­терн у ње­го­вом сти­лу. Ме­ђу­тим, при­лич­но ду­го га ни­је би­ло, бар кад је реч о стан­дар­ди­ма и оче­ки­ва­њи­ма срп­ског аса. Ни­ка­да до са­да ни­јед­ном ри­ва­лу ни­је до­зво­лио та­ко ду­гу се­ри­ју, без об­зи­ра на под­ло­гу, ве­ли­чи­ну и фа­зу так­ми­че­ња. По­ла­ко, али си­гур­но, Ја­ник је рав­но­прав­но и за­слу­же­но за­ра­дио ста­тус фа­во­ри­та.

А он­да је усле­дио Мел­бурн. Мно­ги ана­ли­ти­ча­ри и по­зна­ва­о­ци игре ски­ци­ра­ли су још јед­ну по­бе­ду Ита­ли­ја­на, али су ве­ро­ват­но за­бо­ра­ви­ли да ни­ка­да не тре­ба от­пи­са­ти Ђо­ко­ви­ћа, по­го­то­во не на подлози која му „лежи” – на бе­то­ну у Мел­бур­ну, тур­ни­ру на ко­јем је осво­јио и пр­ви, као и ју­би­лар­ни де­се­ти гренд слем тро­феј из нај­вред­ни­је ко­лек­ци­је. Уло­га фа­во­ри­та ни­је би­ла на Но­ва­ко­вој стра­ни. Док су кво­те на кла­ди­о­ни­ца­ма, али и вођ­ство на се­ма­фо­ру у чу­ве­ној Род Леј­вер аре­ни, би­ли у ко­рист Си­не­ра, вла­сник 24 гренд слем пе­ха­ра мир­но је ко­вао план и ис­по­ру­чио по­след­њи, пра­ви и пре­суд­ни уда­рац. Био је то још је­дан ма­ра­тон у пет се­то­ва ко­ји је при­пао срп­ском асу.

Ско­ро по­ла го­ди­не ка­сни­је, на нај­ве­ћем ста­ди­о­ну нај­пре­сти­жни­јег тур­ни­ра, вре­ме је за још је­дан су­дар. Фи­на­ле пре фи­на­ла – Ђо­ко­вић про­тив Си­не­ра на зе­ле­ном те­пи­ху, у по­лу­фи­на­лу – да­нас око 16.10.

Лон­дон­ски дуг ни­ка­да ни­је имао ве­ћу це­ну, а ево и за­што.

Пр­во, Ђоковић има „отво­рен ра­чун” про­тив Ја­ни­ка баш у глав­ном гра­ду Ве­ли­ке Бри­та­ни­је. Пре го­ди­ну да­на, на истом те­ре­ну, у ис­тој фа­зи, Ита­ли­јан је за­у­ста­вио Но­ва­ка на пу­ту до још јед­ног фи­на­ла и при­ли­ке да се бо­ри за пе­хар. Отво­ре­на је ра­на, јер ни­је осво­јио ни сет за сат и 53 ми­ну­та.

Дру­го, при­ли­ка да вра­ти Вим­блдон под кон­тро­лу. Си­нер ни­је са­мо за­у­ста­вио Ђо­ко­ви­ћа у Лон­до­ну, већ му је по­ка­зао да мо­же да бу­де бо­љи и на под­ло­зи ко­ја је го­ди­на­ма би­ла сим­бол Но­ва­ко­ве ве­ли­чи­не и за­штит­ни знак. Си­гур­но је је­ди­ни те­ни­сер ко­ји го­ди­на­ма не игра при­прем­ни тур­нир, а има се­дам тро­фе­ја. По­бе­да би зна­чи­ла мно­го ви­ше од пла­сма­на у фи­на­ле – би­ла би по­твр­да да се на тра­ви и да­ље пи­та нај­бо­љи.

Тре­ће, ни­кад бли­же осмом „гриц­ка­њу тра­ве”. Ако пре­ско­чи Ја­ни­ка, јед­ном ру­ком би­ће до из­јед­на­че­ња Фе­де­ре­ро­вог ре­кор­да по бро­ју пе­ха­ра, али и још ва­жни­је – и на ко­рак од ре­корд­ног 25. грен слем тро­фе­ја.

На­дам се да не­ће би­ти као про­шле го­ди­не

При­се­тио се Ђо­ко­вић ду­е­ла про­тив Си­не­ра на Вим­блдо­ну 2025.

– Бра­ни­лац је ти­ту­ле и све бо­ље игра у сва­ком ме­чу – ре­као је Но­вак срп­ским но­ви­на­ри­ма у Лон­до­ну. – Би­ће све­жијни и мо­ти­ви­са­ни­ји. На­дам се да ћу би­ти у ста­њу да играм и да бу­дем на ни­воу бар као у че­тврт­фи­на­лу, али и да не­ћу има­ти про­бле­ме као ла­не. Та­да сам прак­тич­но по­вре­ђен ушао у меч. На­дам се да не­ће би­ти као про­шле го­ди­не.

Ђоковић ни­је мно­го при­чао о по­тен­ци­јал­ној так­ти­ци.

Синер: Ако има­те лош дан на сер­ви­су

Јаник Си­нер зна те­жи­ну иза­зо­ва ко­ји је пред њим:

– Сва­ки меч про­тив Но­ва­ка је дру­га­чи­ја при­ча, чак и кад сам имао се­ри­ју три­јум­фа. По­го­то­во кад игра­те на ова­квој под­ло­зи и има­те лош дан на сер­ви­су или не осе­ћа­те нај­бо­ље лоп­ти­цу, би­ће ве­о­ма, ве­о­ма те­шко. Сре­ћан сам што сам по­но­во у по­лу­фи­на­лу. Бо­ри­ћу се за сва­ку лоп­ту, па ће­мо да ви­ди­мо.

Има­ју­ћи у ви­ду Ја­ни­ко­ве ре­чи, сма­тра да ће сер­вис би­ти кљу­чан.

– Но­вак је то­ли­ко пу­та по­бе­дио ов­де и тач­но зна ка­ко да при­сту­пи. Ра­ду­јем се то­ме.