Анкара би да се ослободи руских ракетних система С-400

Јаз из­ме­ђу пред­сед­ни­ка Тур­ске Ре­џе­па Та­ји­па Ер­до­га­на и пре­ми­је­ра Изра­е­ла Бен­ја­ми­на Не­тан­ја­хуа се про­ду­бљу­је. То по­твр­ђу­ју ре­а­го­ва­ња по­сле не­дав­ног са­ми­та НА­ТО-а, ко­ји је одр­жан у Ан­ка­ри и на ко­јем је пред­сед­ник До­налд Трамп обе­ћао до­ма­ћи­ни­ма да ће Тур­ска по­но­во мо­ћи да се укљу­чи у про­грам про­из­вод­ње и ку­по­ви­не нај­мо­дер­ни­јих аме­рич­ких ави­о­на Ф-35. То је од­мах иза­зва­ло оп­ште кри­ти­ке у Тел Ави­ву и за­бри­ну­тост у Ати­ни.

„Ми не же­ли­мо ви­ше да санк­ци­о­ни­ше­мо при­ја­те­ље. Та од­лу­ка ће би­ти до­не­та уско­ро”, на­ја­вио је Трамп по­сле су­сре­та са тур­ским пред­сед­ни­ком на мар­ги­на­ма са­ми­та НА­ТО-а у Ан­ка­ри.

„Аме­рич­ка про­да­ја ави­о­на Ф-35 Тур­ској, ко­ју је на­ја­вио пред­сед­ник САД, по­ре­ме­ти­ће рав­но­те­жу сна­га у не­мир­ном ре­ги­о­ну Бли­ског ис­то­ка”, упо­зо­рио је изра­ел­ски пре­ми­јер. Ан­ка­ра је ис­кљу­че­на из про­из­вод­ње нај­мо­дер­ни­јих аме­рич­ких вој­них ави­о­на сре­ди­ном 2019. го­ди­не због ку­по­ви­не ру­ских ра­кет­них си­сте­ма С-400. Трамп је и та­да та­ко­ђе био у Бе­лој ку­ћи у свом пр­вом пред­сед­нич­ком ман­да­ту. По­што је Ан­ка­ра од­би­ла да от­ка­же тај уго­вор са Мо­сквом, ис­кљу­че­на је из за­јед­нич­ког про­гра­ма за про­из­вод­њу аме­рич­ких ави­о­на, иако је већ би­ла ин­ве­сти­ра­ла ви­ше од ми­ли­јар­ду до­ла­ра. Пре­ма са­зна­њи­ма ло­кал­них ме­ди­ја, Ан­ка­ра са­да раз­ма­тра мо­гућ­ност да се осло­бо­ди ра­кет­них си­сте­ма С-400 и да их про­да не­кој од за­лив­ских зе­ма­ља. Са том од­лу­ком тре­ба да се са­гла­си и Ру­си­ја.

„Тур­ска има агре­сив­не аспи­ра­ци­је у ре­ги­о­ну. Ка­да њи­ма (Тур­ци­ма) да­те та­кво оруж­је (ави­о­не Ф-35), он­да се мо­же оче­ки­ва­ти но­ви агре­сив­ни та­лас”, упо­зо­рио је Не­тан­ја­ху у из­ја­ви за Си-Ен-Ен.

На­ја­ва Трам­па да ће се Ан­ка­ра по­но­во укљу­чи­ти у про­грам про­из­вод­ње ави­о­на Ф-35 иза­зва­ла је за­бри­ну­тост и у Грч­кој, твр­де ме­ди­ји у Ис­тан­бу­лу. Пре­ми­јер Кон­стан­тин Ми­цо­та­кис је, до­ду­ше, из­бе­гао да ди­рект­но кри­ти­ку­је на­ја­вље­ни по­тез моћ­ног са­ве­зни­ка с дру­ге стра­не Атлан­ти­ка, али је по­сле не­дав­ног са­ми­та НА­ТО-а у Ан­ка­ри упо­зо­рио чла­но­ве вој­ног са­ве­за да бу­ду „осе­тљи­ви” на ту прет­њу у ре­ги­о­ну. У Грч­кој стра­ху­ју од Тур­ске ко­ја де­це­ни­ја­ма пре­ти да ће про­ши­ри­ти те­ри­то­ри­јал­не во­де око остр­ва у Егеј­ском мо­ру.

У вла­ди у Ан­ка­ри од­ба­цу­ју те оп­ту­жбе. „Тур­ска ар­ми­ја не пред­ста­вља прет­њу би­ло ко­јој зе­мљи ко­ја не пре­ти Тур­ској”, ис­ти­чу у Ми­ни­стар­ству од­бра­не, пре­но­се ис­тан­бул­ски ме­ди­ји.

Го­то­во у исто вре­ме, што очи­глед­но ни­је слу­чај­но, вла­да у Тел Ави­ву је јед­но­гла­сно усво­ји­ла од­лу­ку о зва­нич­ном при­зна­њу ге­но­ци­да над Јер­ме­ни­ма ко­ји се до­го­дио пре 110 го­ди­на у вре­ме рас­па­да Ото­ман­ске им­пе­ри­је. Та­да је уби­је­но ви­ше од 1,5 ми­ли­о­на при­пад­ни­ка тог на­ро­да, твр­де у Је­ре­ва­ну. У Ан­ка­ри об­ја­шња­ва­ју да то ни­је био ге­но­цид, да су Јер­ме­ни стра­да­ли исто као и при­пад­ни­ци дру­гих на­ро­да, укљу­чу­ју­ћи и са­ме Тур­ке. На пи­та­ње за­што је вла­да у Тел Ави­ву че­ка­ла да то ура­ди тек са­да, са за­ка­шње­њем од јед­ног сто­ле­ћа, у изра­ел­ском МИП-у ка­жу да „ни­кад ни­је ка­сно учи­ни­ти пра­ву ствар”.