Фудбалски меч Врањанаца против Француза

Ка­да је по­чео Пр­ви зе­маљ­ски рат 1915. го­ди­не, у Вра­ње су до­ла­зи­ле по­ро­ди­це са де­цом из Бе­о­гра­да, Ве­ли­ке Пла­не, Ја­го­ди­не, Ни­ша, али и Вој­во­ди­не. Чар­ши­ја је при­ма­ла љу­де ко­ји су во­зо­ви­ма и ко­ли­ма сти­за­ли у си­ро­ма­шну ју­жњач­ку про­вин­ци­ју. Не­ко од де­це у то вре­ме ни­је за­бо­ра­вио да уз сав из­бе­глич­ки пр­тљаг са со­бом у не­ка­да­шњу осман­лиј­ску ка­са­бу са со­бом по­не­се и фуд­бал­ску лоп­ту. Ов­де до та­да не­по­зна­тог спор­та.

Ка­да је Вра­ње по­сле две го­ди­не, 11 ме­се­ци и 18 да­на осло­бо­ђе­но у Пр­вом свет­ском ра­ту 4. ок­то­бра 1918. го­ди­не би­ла је то ва­рош си­ро­ти­ње, оп­хр­ва­не те­шким бо­ле­сти­ма. Ни­је би­ло ле­ка­ра, а у ку­ћа­ма, по со­ка­ци­ма сва­ко­днев­но су од тр­бу­шног ти­фу­са, шпан­ске гро­зни­це, пе­гав­ца и ко­ле­ре уми­ра­ли ста­ри и мла­ди.

У Му­зе­ју Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у Ни­шу са­чу­ван је спи­сак по­ги­ну­лих Вра­ња­на­ца у Пр­вом пе­ша­диј­ском пу­ку пр­вог и дру­гог по­зи­ва Мо­рав­ске ди­ви­зи­је. За­бе­ле­же­но је у том до­ку­мен­ту да је „по­ги­ну­ло 514 Вра­ња­на­ца”.

Ме­ђу њи­ма је 367 ре­до­ва, 73 ка­пла­ра, 43 под­на­ред­ни­ка, 13 на­ред­ни­ка, осам пот­по­руч­ни­ка, шест по­руч­ни­ка, два ка­пе­та­на 2. кла­се и два ка­пе­та­на 1. кла­се. Исто­ри­ча­ри на­во­де да овај број ни­је ко­на­чан и пот­пун, јер би­ло је и Вра­ња­на­ца ко­ји су уче­ство­ва­ли у дру­гим вој­ним фор­ма­ци­ја­ма срп­ске вој­ске у бор­ба­ма на Со­лун­ском фрон­ту.

Вра­ње из­мо­ре­но бу­гар­ском оку­па­ци­јом, рат­ним ра­за­ра­њи­ма и бо­ле­сти­ма ко­је је до­не­ло си­ро­ма­штво и глад бро­ја­ло је с је­се­ни 1918. го­ди­не по на­во­ди­ма исто­ри­ча­ра тек не­ко­ли­ко хи­ља­да ста­нов­ни­ка ма­хом же­на и де­це. Са фрон­та су се вра­ћа­ли углав­ном мла­ђи срп­ски вој­ни­ци ко­ји су у ва­рош до­но­си­ли енер­ги­ју по­бед­нич­ког по­но­са и ве­ре у Ср­би­ју.

Ве­ли­ком ху­ма­ни­тар­ном по­жр­тво­ва­но­шћу др Иза­бел Ем­сли Ха­тон, ле­кар­ке из Шкот­ске, као и аме­рич­ког ху­ма­ни­тар­ца Џо­на Фрон­тин­га­ма ко­ји је осно­вао Дом за срп­ску рат­ну си­ро­чад у Вра­њу, по­бољ­ша­ва­ла се епи­де­ми­о­ло­шка си­ту­а­ци­ја у са­мој ва­ро­ши, али и Врањ­ској Ба­њи и Вла­ди­чи­ном Ха­ну и Сур­ду­ли­ци.

„Лоп­тач­ки спорт”, ка­ко исто­ри­чар Ри­ста М. Си­мо­но­вић опи­су­је та­да­шње Вра­ње у сво­јој књи­зи „Дру­штве­на исто­ри­ја Вра­ња” био је „огра­ни­чен на мла­ђу де­цу”. Он на­во­ди да је „лоп­та­ње по на­ло­гу школ­ских вла­сти би­ло за­бра­њи­ва­но”. Лоп­та се ипак ко­тр­ља­ла вра­њан­ским по­ља­на­ма и утри­на­ма.

„Не­ка­да су то би­ле „кр­пе­ња­че”, а ре­ђе гу­ме­не лоп­те ко­је су до­не­ле из­бе­гли­це из гра­до­ва ши­ром Ср­би­је”, под­се­ћа нас у исто­риј­ској мо­но­гра­фи­ји „Вра­ње” Ми­о­драг Пе­шић, ду­го­го­ди­шњи до­пи­сник „По­ли­ти­ке” са ју­га Ср­би­је.

По­ред вој­ни­ка срп­ске вој­ске у осло­бо­ђе­но Вра­ње ушло је и не­ко­ли­ко је­ди­ни­ца вој­ни­ка са­ве­знич­ке вој­ске Фран­цу­ске. Вра­њан­ци су оду­ше­вље­но по­здра­вља­ли фран­цу­ске вој­ни­ке. Ови су их по­здра­вља­ли са „бон­жур”, а ме­шта­ни од­го­ва­ра­ли: „Не­су тој бо­жу­ри, то је жу­то цве­ће!” Ова анег­до­та оста­ла је упе­ча­тљи­во ва­жна и дан-да­нас ка­да се опи­су­је осло­бо­ђе­ње Вра­ња у Пр­вом свет­ском ра­ту.

Ка­ко се ху­ма­ни­тар­на и здрав­стве­на си­ту­а­ци­ја по­бољ­ша­ва­ла, град­ске вла­сти су од­лу­чи­ле да на по­ља­ни код са­да­шњег Град­ског пар­ка по­чет­ком но­вем­бра 1918. го­ди­не ор­га­ни­зу­ју, ка­ко ће исто­ри­ја за­бе­ле­жи­ти пр­ву зва­нич­ну фуд­бал­ску утак­ми­цу из­ме­ђу се­лек­ци­је Вра­ња и фран­цу­ских вој­ни­ка.

Утак­ми­ца је при­ву­кла ве­ли­ку па­жњу ло­кал­ног ста­нов­ни­штва. Оста­ло је за­бе­ле­же­но да је се­лек­ци­ја Вра­ња на­сту­пи­ла у са­ста­ву ко­ји су чи­ни­ли игра­чи, срп­ски рат­ни­ци са Кај­мак­ча­ла­на ме­ђу ко­ји­ма су би­ли: Ми­ло­рад Ми­хај­ло­вић, Зо­ран Ан­тић, Пе­тар Авра­мо­вић, Алек­сан­дар Ри­стић, Жи­ка Аћи­мо­вић, Си­ни­ша Ни­ко­лић, Све­ти­слав На­кић, Дра­ги Авра­мо­вић, До­бри­во­је Ни­ко­лић, Ри­ста Ни­ко­лић и Не­над По­по­вић. Еки­пу су чи­ни­ли и Жи­ка За­фи­ро­вић, Јо­ван Ја­ћи­мо­вић, Вла­да За­фи­ро­вић, Во­ји­слав То­мић, Ђор­ђе Ђор­ђе­вић и Јо­ван Фе­бер.

По­сле мно­го уз­бу­ђе­ња овај фуд­бал­ски меч из­ме­ђу се­лек­ци­је Вра­ња и вој­ни­ка Фран­цу­ске у Вра­њу за­вр­шен је не­ре­ше­ним ре­зул­та­том 2:2. Фран­цу­ски вој­ни­ци ће уско­ро на­пу­сти­ти Вра­ње од­ла­зе­ћи спе­ци­јал­ном же­ле­знич­ком ком­по­зи­ци­јом ко­ја је све­ча­но ис­пра­ће­на из гра­да „жу­тог цве­ћа”. Мла­ди рат­ни­ци, хе­ро­ји Пр­вог ра­та са ју­га Ср­би­је ко­ји су оста­ли у род­ном гра­ду вр­ло бр­зо фор­ми­ра­ће и пр­ви Фуд­бал­ски клуб Је­дин­ство, а ка­сни­је ће би­ти осно­ва­ни и Хај­дук, Гра­ђан­ски и Рад­нич­ки.

Оно што је за сва вре­ме­на оста­ло то је зва­нич­ни по­да­так да је пр­ва фуд­бал­ска утак­ми­ца у Вра­њу, па и на ју­гу Ср­би­је од­и­гра­на у „ин­тер­на­ци­о­нал­ном ран­гу” из­ме­ђу срп­ских и фран­цу­ских вој­ни­ка, на окон­ча­њу Пр­вог свет­ског ра­та у осло­бо­ђе­ној ју­жњач­кој ва­ро­ши.