Сергеј Шојгу брани ратну победу СССР-а

Руски министар за ванредне ситуације Сергеј Шојгу заложио се да Државна дума Русије изгласа закон по којем би се судило свакоме ко негира победу Совјетског Савеза у Великом отаџбинском рату (1941–1945). Нешто слично законима по којима се у неким државама кажњавају они који негирају организовани помор Јевреја у Другом светском рату.

Обраћајући се у понедељак, 23. фебруара, поводом Дана чувара отаџбине, ветеранима рата, Шојгу је напоменуо да се у једном броју бивших совјетских република све чини како би се негирали резултати Великог отаџбинског рата (ВОР) и заслуге целокупног совјетског народа. Законско регулисање овог питања потребно је ради „очувања наше историје, подвига наших очева и дедова“, истакао је министар.

Распад СССР-а и стварање нових независних држава које су деценијама до тада биле његов саставни део изазвали су у тим земљама таласе националног освешћивања и природне жеље за доказивањем самобитности. То се, пре свега, осетило у инсистирању на сопственом језику и култури, али и кроз рехабилитацију националистичких личности из прошлости, величање одређених догађаја, чак и таквих који немају никакву историјску тежину... У том смислу поједини квазиисторичари, зарад дневне политике, учешће својих земаља у совјетској победи не тумаче као заједнички отпор нацистичкој Немачкој него, искључиво, као сопствени одбрамбени рат, или тек као део војних операција на, такозваном, источном фронту.

„Други светски рат трајао је од септембра 1939. до септембра 1945. а Велики отаџбински рат од јуна 1941. до маја 1945”, наглашава Шојгу и додаје: „Уколико би био донет закон о заштити ВОР, они који га негирају не би могли некажњено да долазе у Русију, а градоначелници неких градова добро би размислили пре него што одлуче да скрнаве и руше споменике совјетским борцима“.

Циљ новог тумачења ВОР, у суштини, јесте жеља за релативизовањем чињенице да су се у одређеном тренутку, у кошмару светског сукоба, на истоку Европе, један насупрот другоме, нашли злочиначки политички систем, оличен у немачком нацизму, и тадашњи СССР. У тај кошмар стицајем околности, и вођени сопственим интересима, уплели су се и национални покрети настали у појединим совјетским земљама, или на деловима њихових територија – од нациста у Естонији и Литванији до украјинских националиста предвођених Степаном Бандером и кримских Татара, да наведемо само неке. На страну то што је сваки од ових покрета имао другачије мотиве и посебну предисторију, чињеница је да су сви они борбу за остварење својих циљева водили, пре свега, кроз оружано супротстављање совјетској Црвеној армији.

„Постоје чињенице које ни на који начин не могу бити порекнуте. Међутим, како видимо, постоје и недобронамерни политичари и организације који, подржани медијски, спекулишу са тим непорецивим чињеницама зарађујући при томе немале политичке дивиденде“, каже тим поводом Анатолиј Кучерена, председавајући парламентарне комисије за реформу судског система. Независни политичар Владимир Ришков сматра да покушајима извртања историјских чињеница треба да се баве људи из струке. „То је посао за научне спорове и симпозијуме, а не за истражне органе“, сматра Ришков.