Закон за агромафију

Од нашег сталног дописника
Загреб – Када је крајем прошле године у Хрватском сабору тесном већином (коју је предлагачу ХДЗ донео Бранимир Главаш, којем се још суди због ратних злочина над српским цивилима у Осијеку 1991) усвојен Закон о пољопривредном земљишту било је јасно да је Хрватска добила још једну „врућу” политичку тему. Против њега су, наиме, биле све опозиционе странке на челу са СДП-ом, али и тројица српских заступника СДСС-а која је у владајућој коалицији са Санадеровом ХДЗ. Сви они су најавили да ће против новог закона уложити „уставну тужбу”, односно покренути иницијативу за оцену његове уставности, али је то за сада учинио само Српски демократски форум.

Оштре критике противника овог закона биле су јединствене у ставу да је погубан за село и сељаке, те да задире у уставом загарантовано право власништва. Заступници СДП-а оценили су да је нови закон маска за пљачку сиромашних хрватских грађана, јер ће омогућити развлаштење приватног власништва у корист других приватника, а посебно им је то било сумњиво у контексту планова изградње 22 терена за голф у Истри о чему се у Хрватској ломе политичка копља.

Закону су се успротивили и у СДСС-у чија тројица заступника су напустили Сабор у време његовог изгласавања (док је потпредседник владе Слободан Узелац, именован на ту функцију препоруком управо СДСС-а, у влади подржао спорни закон), а Главни одбор СДСС-а је у Вуковару одлучио да спречи његову примену у пракси. „Закон жели да вас спречи да обрађујете земљу и да је пребаци у руке онима за које не знамо шта ће на њој радити”, рекао је о томе на округлом столу о задругарству председник Српског народног већа и саборски заступник Милорад Пуповац.

Посебно оштри били су у Хрватском хелсиншком одбору, чији председник Иво Банац је оценио да се тим законом „укида право власништва и омогућују злоупотребе и узурпирање земљишта”. Слична ситуација – указује Банац – већ постоји на подручјима од посебне државне бриге (то су подручја некадашње РСК) „где су општинска тела узурпирала делове земљишта власника српске националности и противзаконито их делила Хрватима који су на та подручја плански колонизирани после рата”.

Законом о пољопривредном земљишту – оцењују такође у ХХО – практично се легализују резултати етничког чишћења и дефинитивно одузима приватно власништво над земљом највећем броју грађана српске националности.

Новим законом, наиме, предвиђено је да ће се пољопривредно земљиште које се „не обрађује у складу с агротехничким мерама” одузети власнику и дати другоме у закуп. Власнику припада закупнина коју ће одредити представници власти, али губи право на њу ако је не подигне у року од годину дана или је власник непознат. О томе ће одлучивати трочлане комисије на нивоу општина и градова, а располагање таквом земљом ићи ће преко нове државне Агенције за пољопривредно земљиште.

Председник Српског демократског форума Вељко Џакула каже да је СДФ подигао „уставну тужбу” против спорног закона.

„Законодавац није доказао да је пољопривредно земљиште у приватном власништву, које се не обрађује у складу с агротехничким мерама, ограничавајући фактор пољопривредне експанзије. Због чега нису прописане стимулативне мере да би власник таквог земљишта био подстакнут на обраду земљишта и да би тај његов производ био јефтинији од производа који се увози, како се то ради у већини европских земаља.”

Додатан проблем је – упозорава Џакула – што се у већини случајева неће моћи утврдити прави власник земљишта због несређености земљишних књига и катастара. Како по другим законским прописима постоји могућност добијања власништва над туђом земљом тзв. доселошћу, односно ако се она користи дуже од десет година (рачуна се само после 1991!), у СДФ сматрају да је овај Закон о пољопривредном земљишту „врло опасан закон направљен за агромафију и агрокулаке”.

Радоје Арсенић

--------------------------------------------------

Могућност за малверзације

Противници овог закона виде отворену могућност за малверзације чије жртве ће бити највећим делом власници земље српске националности. Јер, многи од њих су и даље у избеглиштву и не могу да се врате пошто немају чиме да обрађују своју земљу, немају где да живе јер су им куће уништене или им земља још није враћена, а и они који су се вратили немају баш могућности да своју земљу обрађују „у складу с агротехничким мерама”.