За шта је одговорна криза

Светска економска криза коначно je стигла у Србију. Час истине је пред нама. После осам година, разлика између онога што говоре министри и стварног стања постаје очигледнија него раније. Тако, рецимо, извесни министар говори о томе како нећемо ући у рецесију, као и да ће држава остварити све обавезе према становништву, али зато зараде разних категорија грађана који раде у буџетским установама већ претећи касне. Празан буџет доказује и молба ММФ-у за нови кредит, четири пута већи од оног који смо добили крајем претходне године. Светска криза долази као перфектно оправдање. Одједном новац немају најбогатијиграђани Србије, и они сиромашнији, обични порески обвезници, и све оно што су можда некада и уплатили у државни буџет требало би да буде гаранција стабилности њихових послова који, гле чуда, најчешће нису ни у каквој вези са производњом. Баш као и почетком деведесетих, дознали смо да трговина „везе нема са готовим новцем”.

Две перцепције кризе: „као развојне шансе” или као баука, смениле су се за свега неколико месеци. Не треба бити оптимиста у вези са кризама. „Економија деструкције” је, показало се, специјалитет свих власти у Србији после 1939. године, тако да се од криза ничем добром није надати. Треба рећи, ипак, да ће и из ове светске економске кризе многи богаташи и бројне државе изаћи као велики губитници, али ће поједини испасти богатији и моћнији него раније. Све зависи од околности, бескрупулозности, али и способности.

Како је Србија дочекала светску кризу? После две године разних политичких кампања, држава је, истина, добила монолитнију владу, али је зато потрошила велики новац, извршила још један законодавни, реформски, инвестициони и сваки други дисконтинуитет и коначно повећала ионако велика очекивања грађана. Светска економска криза није одговорна за лош буџет око кога економски аналитичари не могу да се сложе да ли је развојни, рестриктивни или помало од оба (!). Опозиција је можда одговорна за опструкцију парламента, али за успех опструкције и разне друге бруке и скандале одговорна је влада. Светска економска криза није упропастила приватизацију „Бора”, изградњу аутопута Хоргош–Пожега, довршавања Коридора 10 нити условила концепт приватизације „Заставе”. Криза није одговорна за инфлаторне лупинге динара (макар све до пре неколико месеци) за које није јасно да ли су последица кретања на тржишту или од државе допуштене шпекулације.

Светску економску кризу дочекали смо пошто је влада изгубила оправдање да популистичку политику води само зато што је угрожена од недемократске опозиције. Влада је имала пола године да Србију поведе путем одлучних и болних, али неопходних реформи. То наравно није учинила пошто је и садашњој влади, као и ранијим, власт циљ, а не средство. Уместо бесмртне славе због дела која ће живети вековима, наши поличари више воле маркетиншки испеглане политичке рите које ће им омогућити онај најважнији – следећи мандат.

Велика невоља Србије, показало се то током претходних осам година, садржана је у тој неспремности власти да окрене лист и започне једно ново, толико потребно доба. Од самог почетка национални циљ већине грађана Србије постао је „бољи живот” без обзира на рад и зараду. Владајућа врхушка, међутим, није државна добра користила само за умиривање и придобијање грађана. Нешто је требало дати и странкама, тим „компанијама”, како је луцидно приметио Слободан Јовановић, „за експлоатацију власти”. И док код нас директори јавних предузећа додељују себи десетине хиљада евра на име плата, бонуса и премија, а чланови комисија умеју да у један дан сабију осам смртничких дневница, штедња се своди на коктеле, болнице и наравно толерисање масовних отпуштања... Истовремено, министри не позивају на расправу о кризи у зграду владе, већ разуме се одлазе у престижни и врло скупи престонички хотел.

Економску кризу тешко је превазићи без храбрости, промишљености и скромности владајућих елита. Популисти који су обећавали „социјалну владу” и повећања пензија уз опаске „за 2009. ме питајте следеће године”, тешко да могу да донесу спасоносна решења. „У време просперитета се штеди, у кризи се инвестира”, каже стара мудрост позната просечној домаћици, које се, међутим, нису држали први реформисти Србије.

Напредни клуб