Za šta je odgovorna kriza

Svetska ekonomska kriza konačno je stigla u Srbiju. Čas istine je pred nama. Posle osam godina, razlika između onoga što govore ministri i stvarnog stanja postaje očiglednija nego ranije. Tako, recimo, izvesni ministar govori o tome kako nećemo ući u recesiju, kao i da će država ostvariti sve obaveze prema stanovništvu, ali zato zarade raznih kategorija građana koji rade u budžetskim ustanovama već preteći kasne. Prazan budžet dokazuje i molba MMF-u za novi kredit, četiri puta veći od onog koji smo dobili krajem prethodne godine. Svetska kriza dolazi kao perfektno opravdanje. Odjednom novac nemaju najbogatijigrađani Srbije, i oni siromašniji, obični poreski obveznici, i sve ono što su možda nekada i uplatili u državni budžet trebalo bi da bude garancija stabilnosti njihovih poslova koji, gle čuda, najčešće nisu ni u kakvoj vezi sa proizvodnjom. Baš kao i početkom devedesetih, doznali smo da trgovina „veze nema sa gotovim novcem”.

Dve percepcije krize: „kao razvojne šanse” ili kao bauka, smenile su se za svega nekoliko meseci. Ne treba biti optimista u vezi sa krizama. „Ekonomija destrukcije” je, pokazalo se, specijalitet svih vlasti u Srbiji posle 1939. godine, tako da se od kriza ničem dobrom nije nadati. Treba reći, ipak, da će i iz ove svetske ekonomske krize mnogi bogataši i brojne države izaći kao veliki gubitnici, ali će pojedini ispasti bogatiji i moćniji nego ranije. Sve zavisi od okolnosti, beskrupuloznosti, ali i sposobnosti.

Kako je Srbija dočekala svetsku krizu? Posle dve godine raznih političkih kampanja, država je, istina, dobila monolitniju vladu, ali je zato potrošila veliki novac, izvršila još jedan zakonodavni, reformski, investicioni i svaki drugi diskontinuitet i konačno povećala ionako velika očekivanja građana. Svetska ekonomska kriza nije odgovorna za loš budžet oko koga ekonomski analitičari ne mogu da se slože da li je razvojni, restriktivni ili pomalo od oba (!). Opozicija je možda odgovorna za opstrukciju parlamenta, ali za uspeh opstrukcije i razne druge bruke i skandale odgovorna je vlada. Svetska ekonomska kriza nije upropastila privatizaciju „Bora”, izgradnju autoputa Horgoš–Požega, dovršavanja Koridora 10 niti uslovila koncept privatizacije „Zastave”. Kriza nije odgovorna za inflatorne lupinge dinara (makar sve do pre nekoliko meseci) za koje nije jasno da li su posledica kretanja na tržištu ili od države dopuštene špekulacije.

Svetsku ekonomsku krizu dočekali smo pošto je vlada izgubila opravdanje da populističku politiku vodi samo zato što je ugrožena od nedemokratske opozicije. Vlada je imala pola godine da Srbiju povede putem odlučnih i bolnih, ali neophodnih reformi. To naravno nije učinila pošto je i sadašnjoj vladi, kao i ranijim, vlast cilj, a ne sredstvo. Umesto besmrtne slave zbog dela koja će živeti vekovima, naši poličari više vole marketinški ispeglane političke rite koje će im omogućiti onaj najvažniji – sledeći mandat.

Velika nevolja Srbije, pokazalo se to tokom prethodnih osam godina, sadržana je u toj nespremnosti vlasti da okrene list i započne jedno novo, toliko potrebno doba. Od samog početka nacionalni cilj većine građana Srbije postao je „bolji život” bez obzira na rad i zaradu. Vladajuća vrhuška, međutim, nije državna dobra koristila samo za umirivanje i pridobijanje građana. Nešto je trebalo dati i strankama, tim „kompanijama”, kako je lucidno primetio Slobodan Jovanović, „za eksploataciju vlasti”. I dok kod nas direktori javnih preduzeća dodeljuju sebi desetine hiljada evra na ime plata, bonusa i premija, a članovi komisija umeju da u jedan dan sabiju osam smrtničkih dnevnica, štednja se svodi na koktele, bolnice i naravno tolerisanje masovnih otpuštanja... Istovremeno, ministri ne pozivaju na raspravu o krizi u zgradu vlade, već razume se odlaze u prestižni i vrlo skupi prestonički hotel.

Ekonomsku krizu teško je prevazići bez hrabrosti, promišljenosti i skromnosti vladajućih elita. Populisti koji su obećavali „socijalnu vladu” i povećanja penzija uz opaske „za 2009. me pitajte sledeće godine”, teško da mogu da donesu spasonosna rešenja. „U vreme prosperiteta se štedi, u krizi se investira”, kaže stara mudrost poznata prosečnoj domaćici, koje se, međutim, nisu držali prvi reformisti Srbije.

Napredni klub