Обамин преокрет: од богатих ка маси

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 27. фебруара – Пажња, пажња: на делу је покушај корените промене Америке. Овакви покличи се данас овде шире и са одушевљењем и са огорчењем, а повод им је буџетски предлог новог председника Барака Обаме којим се препоручује заокрет: смањивање 30 година дуге привилегованости пет процената најимућнијих сународника а олакшавање нараслог терета масама.

Бирали сте председника а добили сте Робина Худа, који одузима богатима а дели сиромашнима, и лидера који би да од наше земље направи европску социјалдемократију, упозоравају овдашњи конзервативни кругови, користећи поменута поређења као „симболе акције за подривања америчког система”.

Најзад смо дочекали да се један шеф Беле куће заложи у прилог грађанима који су „остали на белом хлебу”, за ублажавање рекордно нараслих социјалних разлика, као и за равномернију расподелу подстицаја и дестимулисања, чују се поздрави прогресиваца председниковом пројекту.

Може ли Америка да се заиста претумба по Обаминим смерницама? Није извесно. Јасно је, међутим, да се она драматично испреметала пре његовог ступања на највишу дужност запавши у најдубљу кризу после Велике депресије (почете пре 80 година) примењујући модел који сада он и његов тим желе да потисну „да бисмо се обновили и опоравили”.

И Обамини подржаваоци и критичари се слажу у једном: оствари ли се његов буџетски нацрт, који тек треба да прође кроз оштро разматрање законодаваца, Америка ће постати „нешто друго”, с карактеристикама које није имала у последњих шездесетак година, и какву већина њених становника не памти. Биће то из темеља нови (савремени) курс САД, сматра и најновији добитник Нобелове награде за економију Пол Кругман, пристонски професор и коментатор „Њујорк тајмса”.

Могућност да тако буде, распламсава знатижељу да се открије да ли би се одавде опет мењао свет, како је то бивало последњих деценија, или би се испоставило да Америка мора да се мења да би ухватила корак са светом који је местимично знатно напредовао и изван њених „путоказа”. Али, прво треба да се види да ли ће се овде заиста догодити оно што Обама тражи?! И шта је то заправо?

Покушаћемо да, овом приликом, представимо опсег виђења и прогноза. У виду који, какав год да је, бива тек сажетак јер доживљавање Обаминог пројекта, у актуелним домаћим и глобалним околностима, премашује не само расположиви медијски простор него и сабрано искуство.

– Раскида се с „реганизмом”, названом по републиканском председнику (1981–1989) Роналду Регану, а који су у различитим дозама примењивали његови наследници –Бил Клинтон (иако демократа) и Бушови.

– Главне карактеристике „реганизма” су биле смањивање државне администрације и пореза а повећање издвајања за војску, док Обама наговештава супротност, с давањем приоритета општем здравственом осигурању, доступнијем високом образовању и укључивањем земље у глобалне тежње за смањивање загађености атмосфере а тиме и климатских ломова.

– Реганов модел изгледа, притом, истрошен а Обамин пројекатнеизвестан, у мери већој од уобичајених, за овдашње навике.

– Хвали се и куди Обамина тежња за редистрибуцију националног блага. Подржаваоци сматрају да терет изласка из кризе у већој мери треба да поднесу они који су на досадашњем курсу највише профитирали, док критичари тврде да пројекат личи на „социјалистичку прерасподелу” и да ће „дестимулисати најмоћније инвеститоре”.

– Повећање буџетског дефицита до рекордног износа, Обама образлаже као улагање у просперитет, који ће на крају његовог мандата преполовити минус у државној каси.

– Аналитичар „Њујорк тајмса” подсећа да је у последњих више од пола века, Америка прошла две етапе, међу којима је и „пауза”: непосредно после Другог светског рата социјални јаз се смањивао да би се последњих 30 година рекордно повећао.

– У другој фази је пореска политика била таква да је, по мишљењу садашњег председника Националног економског савета Беле куће, Лоренса Самерса, свака фамилија с просечним приходом, или испод тог нивоа, сваке године „финансирала са по 10.000 долара онај један проценат најимућнијих земљака”.

– Новим пореским предлогом просечно домаћинство би приштедело, у просеку, око 800 долара док би најбогатији слој, који чини један проценат становништва, морао годишње да плати 100.000 долара више у дажбинама за приходе који се броје у стотинама милиона или милијардама.

– Превладава, у оба супротстављена табора, стрепња од исхода пројектованог рекордног буџетског годишњег дефицита у износу од 1,75 милијарди долара, или– 12,3 одсто бруто домаћег производа. Разлика у тумачењу није баш охрабрујућа: демократе сматрају да су потребна нова задужења државе какоби се изашло из кризе коју су створили републиканци који, пак опомињу да ће се тако повећати терет који су оставили политичким наследницима а још више целој нацији.

Много тога зависи, у суштини, од исхода по старом правилу „ништа не успева као успех”. Усвоји ли се Обамин буџетски предлог и убрзо донесе позитивне резултате– видеће се „нова Америка”. Такву промену су многи у Европи и прижељкивали, делимично и зарад оправдања сопствених превида међу којима је пренебрегавање утицаја раста азијских сила. А у супротном…