Два избора и одлука

Са завршницом фингираних преговора о Космету постаје све јасније да ће Србија и српски народ у целини врло брзо бити постављени пред једно једино и суштинско питање – куда даље? Још прецизније и бруталније речено, Срби ће коначно морати да дају одговор на неки облик чувене Холбрукове дилеме: Косово или ЕУ. Већ готово извесни, нелегални долазак мисије ЕУ је директан повод за то.

Термин Косово, међутим, треба схватити више као метафору која обухвата читав низ других феномена и топонима, а заправо се своди на метафору потпуног политичког пораза и капитулације под унапред непознатим условима које намеће победник – Запад. Читава стратегија постпетооктобарске власти углавном се сводила на покушај одлагања овог коначног изјашњавања и једне сталне куповине времена за бежање од суочавања са најтежим питањем. Досовска власт се, наиме, надала да ће успети да се некако измири са Западом и да ће уз изручење читавог претходног политичког и војног врха успети да разреши све проблеме са западњацима и да крене у изградњу партнерског односа. Када се направи резиме ових седам година, тешко је у било ком суштинском питању видети и назнаку таквог партнерства. У суштини се однос сводио на низ перманентних пораза Србије и Срба који су морали да погну главу и да уз незадовољство и гунђање испуне налоге.

Листа тих пораза је већ повелика. Но, још више узнемирује то што горки порази тек предстоје. А највише плаши чињеница да им се крај не види и да кад паднете у руке некоме од кога сте зависни можете само Богу да се молите да вас не докусури до краја. А он то може.

У склопу "сређивања" стања на Балкану, односно привођења крају процеса распада Југославије по границама Устава из 1974. (Бадинтер је, изгледа, према нашим западним пријатељима, превазиђен), остварује се у потпуности сценарио који су, већ дуже време исмевани теоретичари завере, описивали почетком деведесетих. У истом пакету се Србима испоручује читав низ повезаних пораза. Уз велику међународну помоћ, индустрија идентитета је Милу Ђукановићу омогућила стварање независне Црне Горе; доношењем новог устава омогућава му се даља асимилација обесправљених и социјално деградираних Срба. У БиХ је Мирослав Лајчак након Црне Горе кренуо да сређује и Републику Српску: дуго најављивани процеси насилне и противправне унитаризације БиХ и дерогација свих надлежности РС кренули су пуном паром. Након укидања војске, на реду су полиција и паритетно ентитетско гласање; затим, инфраструктура, да би се све завршило унитаризацијом институција идентитетске политике (просвета, култура, вера) и креирањем нове босанске нације, како је то немачки амбасадор Шмунк најавио.

Наравно, у међувремену ће се наставити са притисцима да Србија прихвати независност Косова, или ће након унилатералног признања од стране западних земаља и суседа стално на свим етапама придруживања бити уцењивана да прихвати такво решење и да сама охрабри "реинтеграцију" севера у уставноправни систем Косова. У међувремену ће се сходно најавама искреног амбасадора Цобела отварати "војвођанско питање". Господин Тамаш, челник ВАНУ, лепо је објаснио да ако Косово добије самосталност није јасно зашто и Војводина то не би могла. ВАНУ је иначе, заједно са мноштвом сличних институција, део већ захуктале индустрије војвођанског идентитета који се гради по црногорском рецепту: Црна Гора је показала да са доста пара и пропаганде за десет година можете да исконструишете нови политички идентитет и да направите легитимацијску основу за даље цепање српских простора. Шта се дешава у Рашкој области то изгледа само нашој власти није јасно, пошто се она труди да "се не меша".

Који су разлози овакве западне политике можда уопште није битно: да ли нас кажњавају, да ли им сметамо, да ли нарушавамо равнотежу моћи на Балкану, да ли се ради о пизми неколико бирократа... Утилитаристичка филозофија је у оваквим стварима најупотребљивија: последице и чињенице су једино релевантне, а оне су јасне.

Пред Србима су два пута: један, да у складу са политиком вођеном у последњих седам година, све то прихвате (недавни демарш пет амбасадора је упозорење да се уопште не сме ни вербално а вероватно ни ментално повезивати оно што вам они забране, без обзира на елементарну логику и универзализацију принципа) и да се надају да процес разградње територија, али и идентитета, негде ипак има граница. А други је да се против тога бори. Наравно, не оружјем, већ свим другим средствима: моралом, солидарношћу, већом мобилношћу, памећу, већим радом, бољим лобирањем у западним али и другим земљама, улагањем у знање и снажном политиком идентитета у складу са свим европским нормама.

Предлажем да се народу јасно представе оба избора са свим својим предностима и манама, са комплетном анализом трошкова и добити и да се затим распише референдум на коме би се грађани ове земље изјаснили о томе какав пут за себе желе. Ово би и за садашњу власт било боље решење јер би, шта год да одлучимо, могла да се позове на демократску одлуку народа. У супротном – може јој се догодити да председнички избори буду схваћени као такав референдум. То би било крајње поразно за Србију.