Dva izbora i odluka

Sa završnicom fingiranih pregovora o Kosmetu postaje sve jasnije da će Srbija i srpski narod u celini vrlo brzo biti postavljeni pred jedno jedino i suštinsko pitanje – kuda dalje? Još preciznije i brutalnije rečeno, Srbi će konačno morati da daju odgovor na neki oblik čuvene Holbrukove dileme: Kosovo ili EU. Već gotovo izvesni, nelegalni dolazak misije EU je direktan povod za to.

Termin Kosovo, međutim, treba shvatiti više kao metaforu koja obuhvata čitav niz drugih fenomena i toponima, a zapravo se svodi na metaforu potpunog političkog poraza i kapitulacije pod unapred nepoznatim uslovima koje nameće pobednik – Zapad. Čitava strategija postpetooktobarske vlasti uglavnom se svodila na pokušaj odlaganja ovog konačnog izjašnjavanja i jedne stalne kupovine vremena za bežanje od suočavanja sa najtežim pitanjem. Dosovska vlast se, naime, nadala da će uspeti da se nekako izmiri sa Zapadom i da će uz izručenje čitavog prethodnog političkog i vojnog vrha uspeti da razreši sve probleme sa zapadnjacima i da krene u izgradnju partnerskog odnosa. Kada se napravi rezime ovih sedam godina, teško je u bilo kom suštinskom pitanju videti i naznaku takvog partnerstva. U suštini se odnos svodio na niz permanentnih poraza Srbije i Srba koji su morali da pognu glavu i da uz nezadovoljstvo i gunđanje ispune naloge.

Lista tih poraza je već povelika. No, još više uznemiruje to što gorki porazi tek predstoje. A najviše plaši činjenica da im se kraj ne vidi i da kad padnete u ruke nekome od koga ste zavisni možete samo Bogu da se molite da vas ne dokusuri do kraja. A on to može.

U sklopu "sređivanja" stanja na Balkanu, odnosno privođenja kraju procesa raspada Jugoslavije po granicama Ustava iz 1974. (Badinter je, izgleda, prema našim zapadnim prijateljima, prevaziđen), ostvaruje se u potpunosti scenario koji su, već duže vreme ismevani teoretičari zavere, opisivali početkom devedesetih. U istom paketu se Srbima isporučuje čitav niz povezanih poraza. Uz veliku međunarodnu pomoć, industrija identiteta je Milu Đukanoviću omogućila stvaranje nezavisne Crne Gore; donošenjem novog ustava omogućava mu se dalja asimilacija obespravljenih i socijalno degradiranih Srba. U BiH je Miroslav Lajčak nakon Crne Gore krenuo da sređuje i Republiku Srpsku: dugo najavljivani procesi nasilne i protivpravne unitarizacije BiH i derogacija svih nadležnosti RS krenuli su punom parom. Nakon ukidanja vojske, na redu su policija i paritetno entitetsko glasanje; zatim, infrastruktura, da bi se sve završilo unitarizacijom institucija identitetske politike (prosveta, kultura, vera) i kreiranjem nove bosanske nacije, kako je to nemački ambasador Šmunk najavio.

Naravno, u međuvremenu će se nastaviti sa pritiscima da Srbija prihvati nezavisnost Kosova, ili će nakon unilateralnog priznanja od strane zapadnih zemalja i suseda stalno na svim etapama pridruživanja biti ucenjivana da prihvati takvo rešenje i da sama ohrabri "reintegraciju" severa u ustavnopravni sistem Kosova. U međuvremenu će se shodno najavama iskrenog ambasadora Cobela otvarati "vojvođansko pitanje". Gospodin Tamaš, čelnik VANU, lepo je objasnio da ako Kosovo dobije samostalnost nije jasno zašto i Vojvodina to ne bi mogla. VANU je inače, zajedno sa mnoštvom sličnih institucija, deo već zahuktale industrije vojvođanskog identiteta koji se gradi po crnogorskom receptu: Crna Gora je pokazala da sa dosta para i propagande za deset godina možete da iskonstruišete novi politički identitet i da napravite legitimacijsku osnovu za dalje cepanje srpskih prostora. Šta se dešava u Raškoj oblasti to izgleda samo našoj vlasti nije jasno, pošto se ona trudi da "se ne meša".

Koji su razlozi ovakve zapadne politike možda uopšte nije bitno: da li nas kažnjavaju, da li im smetamo, da li narušavamo ravnotežu moći na Balkanu, da li se radi o pizmi nekoliko birokrata... Utilitaristička filozofija je u ovakvim stvarima najupotrebljivija: posledice i činjenice su jedino relevantne, a one su jasne.

Pred Srbima su dva puta: jedan, da u skladu sa politikom vođenom u poslednjih sedam godina, sve to prihvate (nedavni demarš pet ambasadora je upozorenje da se uopšte ne sme ni verbalno a verovatno ni mentalno povezivati ono što vam oni zabrane, bez obzira na elementarnu logiku i univerzalizaciju principa) i da se nadaju da proces razgradnje teritorija, ali i identiteta, negde ipak ima granica. A drugi je da se protiv toga bori. Naravno, ne oružjem, već svim drugim sredstvima: moralom, solidarnošću, većom mobilnošću, pameću, većim radom, boljim lobiranjem u zapadnim ali i drugim zemljama, ulaganjem u znanje i snažnom politikom identiteta u skladu sa svim evropskim normama.

Predlažem da se narodu jasno predstave oba izbora sa svim svojim prednostima i manama, sa kompletnom analizom troškova i dobiti i da se zatim raspiše referendum na kome bi se građani ove zemlje izjasnili o tome kakav put za sebe žele. Ovo bi i za sadašnju vlast bilo bolje rešenje jer bi, šta god da odlučimo, mogla da se pozove na demokratsku odluku naroda. U suprotnom – može joj se dogoditi da predsednički izbori budu shvaćeni kao takav referendum. To bi bilo krajnje porazno za Srbiju.