Пре­су­да у Ха­гу оп­те­ре­ћу­је др­жа­ву

Пре­су­да Ха­шког три­бу­на­ла, у ко­јој се кон­ста­ту­је да је по­сто­јао за­јед­нич­ки зло­чи­нач­ки по­ду­хват љу­ди са вр­ло ви­со­ких ме­ста у вла­сти да се про­те­ра­ју Ал­бан­ци из Ср­би­је, Ал­бан­ци ко­ји су и он­да и са­да зва­нич­нодр­жа­вља­ни Ср­би­је, оп­те­ре­ћу­је др­жа­ву – сма­тра Во­јин Ди­ми­три­је­вић, про­фе­сор ме­ђу­на­род­ног пра­ва.

– Ако по­сто­ји рас­по­ло­же­ње, мо­же се из­ву­ћи за­кљу­чак да је ис­пу­ње­ње пра­ва на са­мо­о­пре­де­ље­ње Ал­ба­на­ца на Ко­со­ву по­сле­ди­ца по­сто­ја­ња тог по­ду­хва­та, и то је оно где се си­ту­а­ци­ја, у од­но­су на срп­ски зах­тев, мо­же по­гор­ша­ти. Две су ства­ри на ко­је би тре­ба­ло скре­ну­ти па­жњу, а ко­је на­ша јав­ност мо­ра да зна. Пр­во, у ве­зи са по­ступ­ком ко­ји се во­ди пред Ме­ђу­на­род­ним су­дом прав­де, где се тра­жи са­ве­то­дав­но ми­шље­ње, не мо­же се оче­ки­ва­ти, по ме­ђу­на­род­ном пра­ву, да ће тај суд ре­ћи да је не­ко ко је при­знао Ко­со­во као др­жа­ву пре­кр­шио ме­ђу­на­род­но пра­во. Из јед­но­став­ног раз­ло­га што је при­зна­ва­ње др­жа­ва од­лу­ка ко­ја је у пот­пу­но­сти у над­ле­жно­сти др­жа­ве ко­ја не мо­ра да да­је ни­ка­кво обра­зло­же­ње на то.

Дру­га ствар ко­ја се од овог су­да оче­ку­је је­сте да про­це­ни да ли су ор­га­ни ко­ји су про­гла­си­ли не­за­ви­сност, (а то ни­су са­мо Ал­бан­ци на Ко­со­ву и њи­хо­ве ин­сти­ту­ци­је не­го и они ко­ји су их кон­тро­ли­са­ли – Ује­ди­ње­не на­ци­је) пре­кр­ши­ли Ре­зо­лу­ци­ју 1244 јед­но­стра­ним про­гла­ше­њем не­за­ви­сно­сти. Ту ће ова пре­су­да да има из­ве­сног ути­ца­ја за­то што се у та­квим ства­ри­ма су­ко­бља­ва­ју два вр­ло ја­ка на­че­ла ме­ђу­на­род­ног пра­ва – јед­но је за­шти­та те­ри­то­ри­јал­ног ин­те­гри­те­та, на че­му ин­си­сти­ра на­ша вла­да, а дру­го је пра­во на са­мо­о­пре­де­ље­ње, на ко­јем ин­си­сти­ра­ју ал­бан­ске ин­сти­ту­ци­је. Пра­во на са­мо­о­пре­де­ље­ње ни­је не­ко не­при­ко­сно­ве­но, нео­гра­ни­че­но пра­во. Оно је ре­гу­ли­са­но ва­жном Де­кла­ра­ци­јом УН о при­ја­тељ­ским од­но­си­ма из 1975. го­ди­не: та­мо се на­во­ди да гру­па има пра­во да се от­це­пи или при­кљу­чи дру­гој др­жа­ви у ис­пу­ње­њу свог пра­ва на са­мо­о­пре­де­ље­ње, за­то што им ни­је омо­гу­ће­но да уче­ству­ју у упра­вља­њу у др­жа­ви – ка­же Ди­ми­три­је­вић за „По­ли­ти­ку”.

Мно­ги у срп­ској јав­но­сти сма­тра­ју да су из­ре­че­не пре­су­де вр­ло стро­ге…?

Ја у то не бих ула­зио. Зна­те шта, би­ло је и стро­жих пре­су­да, из­ме­ђу оста­лих, хр­ват­ским ге­не­ра­ли­ма за Бо­сну. Чи­ње­ни­ца је и да Ми­лан Ми­лу­ти­но­вић, ко­ји је фор­мал­но био нај­ви­ши функ­ци­о­нер, не са­мо да ни­је ка­жњен, ни бла­го, не­го је и осло­бо­ђен. На­рав­но, сви су под­се­ћа­ли на то да је осло­бо­ђен Ра­муш Ха­ра­ди­нај због не­до­стат­ка до­ка­за. Али осло­бо­ђен је и Ми­лу­ти­но­вић, због не­до­стат­ка до­ка­за. Дру­го, став пре­ма три­бу­на­лу ме­не не чу­ди. И у Ср­би­ји и у Хр­ват­ској став је та­кав да је то, ов­де, ан­ти­срп­ски, а у Хр­ват­ској, ан­ти­хр­ват­ски суд.

При­род­но је да љу­ди бра­не сво­је су­на­род­ни­ке. А не чу­дим се да су они ко­ји су уче­ство­ва­ли у вла­сти, као вла­да­ју­ћа пар­ти­ја или ко­а­ли­ци­о­ни парт­не­ри, ка­да се то де­ша­ва­ло, не­за­до­вољ­ни. То је ре­ак­ци­ја ко­ја је нор­мал­на.

Је ли са овим пре­су­да­ма за­вр­ше­на при­ча о бив­шем ре­жи­му и ње­го­вим по­ступ­ци­ма?

Ни­је за­вр­ше­на. За­то што је на де­лу по­ми­ре­ње са бив­шим ре­жи­мом и од­бра­на свих спољ­но­по­ли­тич­ких по­те­за Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа. Ово је са­мо јед­на бол­на епи­зо­да због то­га што се, за раз­ли­ку од слу­ча­ја Бо­сне, не при­пи­су­је Ср­би­ји не­што што су ра­ди­ли дру­ги не­го се ра­ди о ор­га­ни­ма са­ме др­жа­ве Ср­би­је. Да се вра­тим на сам по­че­так, др­жа­ва је иста: оно што је ра­дио Ти­то, мо­ра­мо са­да да пла­ћа­мо, оно што је ра­дио Ми­ло­ше­вић, мо­ра­мо да пла­ћа­мо, и оно што бу­ду ра­ди­ли у слу­ча­ју Ко­ва­че­вић – мо­ра­ће­мо да пла­ћа­мо, јер је у очи­ма ино­стран­ства др­жа­ва увек иста, би­ло ко да је на вла­сти.

Про­гла­шен је кри­вим не­ка­да­шњи др­жав­ни врх. Да ли ће се то до­ве­сти у ди­рект­ну ве­зу са од­го­вор­но­шћу др­жа­ве?

Што год ура­ди пред­став­ник др­жа­ве, др­жа­ва је од­го­вор­на. Ако је од­го­вор­на за ба­га­тел­ну ствар што је ви­це­кон­зул дао не­ко­ме па­сош, он­да је по­го­то­ву од­го­вор­на др­жа­ва за оно што су ура­ди­ли во­де­ћи ге­не­ра­ли, во­де­ћи ми­ни­стри и љу­ди са овла­шће­њем. За од­го­вор­ност је ва­жно да по­сто­ји де­ликт и да се мо­же при­пи­са­ти не­ко­ме. Ово се те­шко мо­же одво­ји­ти од др­жа­ве Ср­би­је.

Ка­ко ће ове пре­су­де ис­ко­ри­сти­ти ко­сов­ска власт?

Она ће их ко­ри­сти­ти, на­рав­но, а ис­ко­ри­сти­ће је и мно­ги Ал­бан­ци, гра­ђа­ни Ко­со­ва, за по­ди­за­ње не­ких сво­јих зах­те­ва. То је у људ­ској при­ро­ди – чим се по­ја­ви мо­гућ­ност да се не­што по­ли­тич­ки ис­ко­ри­сти, би­ће по­ку­ша­ја да се то де­си. Већ ви­ди­те ре­ак­ци­је из При­шти­не да се то ис­ко­ри­сти пр­вен­стве­но ра­ди да­љег при­зна­ња не­за­ви­сно­сти. Али то би се де­си­ло и без ове пре­су­де.