Најбољи косци на Рисарском салашу

Суботица – На Рисарском салашу у Ђурђину поново су се сакупили најбољи косци, љубитељи традиције и бројни гости како би присуствовали 59. такмичењу рисара у оквиру манифестације „Дужијанца”.

Одмеравање у кошењу зреле пшенице централни је догађај програма који почиње у рано јутро изласком на њиву. Тада рисаруше, помоћнице косаца, плету ужад, односно уплићу стабљике сламе како би са тим после у снопове везивале нарамке покошене пшенице. Након тога следи уобичајени доручак који се по традицији послужује на балама сламе на којима седе и гости. И доручак је прави рисарски, прилагођен онима пред којима је тежак рад: сланина, кобасице, лук, кисело млеко.

Ове године улогу домаћина на Рисарском салашу преузели су Тома и Терезија Вуковић Мукић.

У програм „Дужијанце” последњих година уврштено је и такмичење у кувању таране, а однедавно, на салашу у Ђурђину организован је и Музеј „Дужијанце”. Како је најавио Маринко Пиуковић, председник Удружења буњевачких Хрвата који организује „Дужијанцу” ове године, желели су да потпуно представе Рисарски салаш, а ту осим старих техника жетве спада и чување некадашњих машина.

Сваке године на окупљањима у Ђурђину велику пажњу привлаче старе пољопривредне машине. Тако је сада „оживљен” стари трактор који је и направио круг по салашу. То је уједно и најстарија пољопривредна машина коју имају.

„Немамо документацију за њега, али је произведен негде после 1932. године. То је трактор дизелаш, двотактни са једним цилиндром и врућом главом. Мора глава мотора да се прво загреје и онда се ручно покреће”, каже Бојан Бараковић, који је задужен за ову стару механизацију на Рисарском салашу. Међу старе пољопривредне машине спада и вршалица, за коју се исто не зна година производње.

„Посао раздвајања зрна од сламе тада је и поред машине био јако напоран и спор. Понекад се вршило и до два месеца после жетве”, каже Бараковић и додаје да је тај начин рада са ових њива нестао крајем шездесетих када су дошли модерни комбајни.

На такмичењу рисара ипак вични косци још настоје да очувају традицију ручног кошења пшенице и њеног сакупљања у „крстине”. Ове године такмичило се 13 екипа из Србије, али и Хрватске, Босне и Херцеговине. Такмичарска правила ове године су донекле измењена управо на захтев рисара, и уместо само у брзини, начин како је обављен рис оцењивало се у шест категорија. Отуда је на парцелама било мање жустрине карактеристичне за претходне године када је било важно ко ће први подићи косу у знак завршетка риса, а више се пажње посветило томе како су парцеле покошене и како је слама покупљена. Тако су оцењивани најлепше повезан сноп где су победници Паво Маројевић и Јадранка Шимоковић, најлепше садевену крстину направили су Маријан Марцикић и Јоца Вуковић, најлепше су покосили жито Александар Рукавина и Марија Милодановић, а најбрже су покосили Петар Тиквицки и Ружа Јухас. На рад на пољу у најаутентичнијој ношњи изашли су Ђуро Доминковић и Иванка Огњеновић, а најаутентичнији алат имали су Радован Неранџић и Александра Раичевић.

Након проглашења победника уследио је и заједнички ручак свих учесника.